Општинска изборна комисија донела је, 11. маја, „Решење о наставку спровођења изборних радњи у поступку избора за одборнике СО Апатин“, који ће се одржати 21. јуна.
Дакле, пола времена, предвиђеног за предизборну кампању, је већ прошло. Остаје нам још толико - 20 дана. Напорних и грађанима и политичким актерима. Првима, јер их „бомбардују“ обећањима, зивкају телефоном, искачу из спотова, а политичарима јер морају „пун гас“, како би обезбедили пландовање наредне четири године.
У тој, свеопштој збрци на политичкој сцени, појави нових и прегруписавањима старих, али и нових странака, политичким комбинацијама и коалицијама, скоро потпуном медијском мраку и изостанку основних информација о томе ко ће све (осим партије на власти и њој блиских странака) уопште и учествовати на предстојећим изборима, просечан грађанин не зна ништа или врло мало.
Што се наше општине тиче, анкетирајући рођаке, пријатеље, познанике, комшије, стекли смо утисак да их политика нешто и не занима. Млађе, нарочито. Они знају више, али остају на насловима и аферама, које прате површно. Они који раде у државним службама или су посао добили преко странке, немају избора. Бар тако јавно кажу. Добили су ултиматум да гласају за власт. Евидентирани су и потписали су за тзв. сигуран глас, а коме су стварно наклоњени показаће 21. јуна.
Они који су изгубили државну службу, такође због политике, јер нису желели да „прелете“ у редове новог победника, гласаће за ону опцију која је била на власти пре ове. Да поврате сопствене бенефите.
Трећа група су они чији посао нема везе са влашћу (а мали их је број), који ће изаћи на изборе и непосредно пред гласање одлучити кога ће заокружити. На то ће утицати разни фактори и они су, као гласачи, најмање предвидиви.
Старији знају само онолико колико им сервирају медији, односно телевизија и то само у оном делу колико ће им пензије остати сигурне или, евентуално, повећане. Задовољни са оних 100 евра, пре тога са оних пар хиљада динара и пакетима хране и хигијене. И, узвратиће, окруживањем броја 1. Добар део. Они други ће одлуку препустити млађима из породице и гласати по њиховој жељи.
Следећа, ништа мање значајна група, су они који ће изборе бојкотовати. Који имају став да нису постигнути минимални услови за нормалне и поштене изборе и због тога не желе у њима да учествују.
Оно што ове изборе чини друкчијима у односу на све претходне (што се апатинске општине тиче) је то што ни једна политичка опција, бар до сада, није пуном паром кренула у кампању.
Осим посете председнице Владе РС и неколико министара, који су подржали владајући СНС, једне министарке из редова СПС-а и лидера СРС-а, које су протекле скоро неприметно за већину грађана, скоро се ништа не дешава. Нема скупова, нема јавних и директних контаката са грађанима, митинга, трибина.... Можда због трагова короне, можда због тога што је кампања тек на половини, а можда их неће ни бити...
Владајући СНС се хвали на локалним медијима, али ништа више него што је то радио током целе године. Опозиција, осим објава УГ „Без страха“ (који, узгред, бојкотује изборе) и Народног блока који иде на изборе, углавном ћути. Нема конференција за новинаре, нема саопштења, нема критичких осврта на потезе власти... Тек, спорадично, појави се понеки статус незадовољних појединаца стањем у општини.
Да је изборна кампања у току подсећају само СНС флајери у поштанским сандучићима (са потписом председника Вучића), које већина нас по инерцији одмах „прослеђује“ у канту за отпад, не гледајући шта на њима пише и од пре пар дана билборди са уочљивим бројевима 1 (СНС – Александар Вучић - За нашу децу ) и 5 (Народни блок – Перица Попић - Да вратимо општину Апатин народу).
Све остало се одвија на друштвеним мрежама, највише на Фејсбуку. И објављује по сајтовима, које читају само неки од бирача. И, који, често не дају потребне информације и реалан приказ стања на политичкој сцени.
Објективно, грађани су потпуно збуњени. Чак и они осредње информисани. Ко су уопште учесници избора? Ко их све бојкотује? Које су то нове политичке опције које нам се нуде, како се зову и ко су им лидери? Ко су сателити владајуће партије, ко је лажна, а ко права опозиција? Да ли изаћи или бојкотовати? Чијим обећањима веровати, чијим не?
Пуно је питања на које грађани не знају одговоре. И пуно истина које не знају, а имају право да сазнају, пре него одлуче хоће ли изаћи на биралишта 21. јуна или, ипак, остати код куће.
Ј.Миљуш
