Бирачко место број 17, у Ромском насељу, на недељним изборима је, по много чему, било јединствено у односу на друга бирачка места у нашој општини.
На том месту је забележена највећа излазност на изборе, али и убедљиво највећа победа листе СНС-а. Од укупно 939 бирача, колико их је изашло на гласање, чак 900 је подржало листу СНС-а. Социјалисти и радикали су, укупно, добили симболичних 29 гласова, док је 10 листића било неважећих.
Судећи по освојеним гласовима, број присталица СНС-а на овом бирачком месту је, у просеку, чак и три пута већи него на другим бирачким местима. И треће, најважније, куповина гласова је била више него очигледна. Можда и намерно, да се покаже моћ. Демонстрирана и пред очима новинара. Без пардона и стида, уз уочљиво негодовање што сам уопште ту и што им сметам у обављању ове противзаконите работе. Све у свему, лакрдија, која је потврдила сву бесмисленост ових избора на којима се, унапред, знао победник.
ГЛАСАЧИ У КОЛОНАМА
Дошла смо поподне. Испред улаза, на бирачком месту број 17, на десетине Рома, нестрпљивих да што пре гласају. Иако је на огради јасно стајало упозорење на поштовање размака од једног метра међу бирачима, нико за то није марио. О маскама, тек ни помена. На фотографисање, из масе, понеко негодовање... „Редар“ их смирује и опомиње на пристојност. Уз осмех (знамо се дуго година) ми објашњава да је тако цео дан и да је тешко завести ред.
Група Апатинаца, која је ту већ сатима, открива ми систем куповине гласова. Кажу, „провалили“ су га веома брзо, јер и није нешто превише скриван. Слушам, па проверавам на терену и – прича се уклапа.
Гласа се пред једном од особа из „купопродајног ланца“.Од ње се добија цедуљица, са којом се одлази у једну кућу, односно на терасу једне куће, где се у замену за њу добија 3.000 динара.
ЈАВНА ТАЈНА (НЕ)ПОЗНАТЕ ТЕРАСЕ
Срела сам једну стару познаницу, још из времена „Зелене жабе“, кад сам била чест гост ове елитне кафане у насељу. Срдачно смо се поздравиле и прошетала сам са њом од бирачког места до поменуте куће. У ћаскању о свему и свачему, упитала сам је да ли је добила цедуљицу. Отворила је шаку и показала ми је. Сад идеш по новац, било је моје следеће питање. Да, узвратила ми је уз осмех. Пред кућом смо се растале, она је ушла на терасу, на чијим вратима је био крупнији младић, са ставом „обезбеђења“. Ја сам продужила напред. И направила неколико фотографија куће и људи који у њу улазе, уз све негодовање њих неколико „да их не сликам“. Кад је моја познаница изашла (задржавши се дуже од осталих), сустигла сам је и поново смо наставиле заједно. Овај пут је била мање причљива. На неколико пута поновљено питање да ли је добила новац, игнорисала је одговор и само кратко рекла „не чујем ја добро, године...“. Погледала сам јој руке. Више није стезала шаку, нитиимала цедуљицу. Да ли су јој и џепови били празни, не знам...Нисам ни питала, не чује жена добро, лепо ми је рекла. Насмешила сам се, схвативши ситуацију, пожелела јој добро здравље и наставила својим путем. Мимоилазећи се са новим, стиснутим шакама...
Момци из града су и даље је пратилисва дешавања. Недалеко од друге „екипе“, која се сатима није померала са раскрснице, са које је имала најбољи преглед и ка бирачком месту и ка кући у којој су завршавале цедуљице. Том, прометном стазом и даље су циркулисали бирачи али и неколико непознатих појединаца, од којих ми је један, дискретно, поручио да „одем и не сметам“.
Није то била претња, наравно. Само брига за оне који још нису стигли на ред за гласање, да не би, због мене, остали без заслужене накнаде. Стварно, не би било фер...
Јасминка Миљуш
