НАЈРАДОСНИЈИ УСКРС МАЛЕНИХ КОСАНОВИЋА
На спрату недовршене куће у Пољској улици на броју 21, у којој имају само један део, две собе, импровизовану кухињу и недовршено купатило, живи деветочлана породица Косановић, отац Дејан (38), мајка Корнелија (35) и седморо малишана, једно другом „до увета“: Стеван (15), Саша (12), Бојан (11), Немања (10), Дијана (5), Невена (3) и Николина (17 месеци). Десети члан, четрнаестогодишња Наталија, нажалост, није са својом породицом, јер је већ 11 година тешко болесна и налази се у Дому за децу са сметњама у развоју „Колевка“ у Суботици.
Дејана, оца троје најмлађе деце, нисмо затекли код куће. Ради, приватно и, углавном, по цео дан. Кад има посла. Кад нема, тешко састављају крај с' крајем. Пуно је гладних уста које треба нахранити.
-Ради све за шта га позову, коси, бетонира, зида... Оде ујутро, врати се пред полицијски час. Понекад одем и ја, у њиву или негде у надницу, мада од деце не могу, малени су и морам стално да будем са њима, посебно ове три најмлађе цурице. Дечаци су већ велики и помажу ми, чувају ове млађе, послушају ме, шта год да треба, прича нам Корнелија, коју са девојчицама и двојицом дечака затичемо пред кућом, на ливади као „рођеној“ за дечје игралиште овог бројног тима. Друга двојица су, негде, са другарима на фудбалу...
ХЛЕБ ЗА СВЕ, МЛЕКО САМО ЗА НАЈМЛАЂЕ
-Примамо социјалу од 9.800 динара, дечји додатак за троје деце 9.100 и Стеванову породичну пензију (јер му је отац преминуо) око 10.000 динара. Сав овај новац нам оде углавном на храну. Дневно трошимо око 3, до 4 векне хлеба и најмање 1,5 литара млека, за ове најмлађе. За ове веће нема, они могу без млека. Кувам шта имам, углавном гледам да нико није гладан. Свашта би они, али нема се, па су навикли и не траже пуно, прича нам Корнелија.
Стеван држи сестрицу у нарамку и будно упија сваку реч. На питање шта би највише желео, ћути. Након неког времена изговара – бицикло. „Да могу да одем у школу, до другова“, каже. Ово што воза по ливади је дотрајало и њему већ малено.
У колицима, на смену, Николина и Невена. Она друга, док чека свој ред, је у наручју, мајчином или неког од браће. Сви су стрпљиви, насмејани, весели. Румених образа на свако питање одговарају стидљивим осмехом. Дечаци воле да им дођу другари да играју фудбал. Они имају лопту, кажу, ону праву, фудбалску...
На спрату, где живе, пуно кревета и нешто дотрајалог намештаја. У купатилу, половна веш машина и тоалет. Туша нема.
-Некако је муж довео воду до судопера и повезао машину, цеви су само прикачене на зид. Ваљало би нам купатило, тешко је грејати воду и једно по једно купати у пласичној кадици. Требало би, али не можемо, немамо новца, све нам оде на храну, режије и деци, за школу, јада се Корнелија.
Признаје да је, до прве удаје, живела у Швајцарској, са мајком и браћом.
-Отац је живео у Купусини, у једној рушевној кућици. Долазила сам му у посету. Тако сам се и удала. И остала. Мајка и браћа су били против и тада, а и данас су љути на мене што сам остала овде. Понекад ми пошаљу по 50-ак франака, мада ретко. Мислила сам да они могу да нам помогну да направимо купатило, али после оволико година видим да од тога нема ништа, искрена је наша саговорница.
Каже и да су и она и супруг учлањени у СНС. И да повремено добијају хуманитарне пакете помоћи.
-Кад се деле пакети, и ми их добијемо. Рекли су нам кад нам нешто затреба да се јавимо. Међутим, ни супруг, ни ја нисмо такви да волимо да тражимо. Никад нисмо звали. Рекли су нам и да ће гледати да Дејана запосле у Комуналном, али сада нема места. Кад буде, јавиће нам, нада се Корнелија, која је, и поред све муке и неимаштине, једна насмејана и задовољна жена.
НАГРАДНА ПИЦА ПОКРЕНУЛА ХУМАНИТАРНУ АКЦИЈУ
Косановићи нам се хвале огромном пицом коју им је доставио ресторан „Марина“.
-Две смо добили. Једну смо појели, ову једну ћемо касније. Баш су велике и укусне. Види, уз осмех нам показују огромну пицу коју су оставили „за после“.
Арсеније Кнежевић, власник ресторана „Марина“им је обећао до краја ванредног стања по две породичне пице недељно, гратис. Осим тога, алармирао је пријатеље на друштвеним мрежама, који су се брзо организовали и Косановићима је, свега пар сати касније, довезао пун гепек разних потрепштина, хране, одеће, средстава за хигијену... Акција је покренута и трајаће. Малишани су пресрећни. Биће им ово најлепши Ускрс, кажу углас.
Можда и почетак неких срећнијих времена...
Ј.Миљуш
