Ако сте у дилеми како треба правилно једни другима да честитамо, треба да знате да је то због разних утицаја културних и временских традиција, у којима смо се налазили. Тако данас имамо Ускрс – српско народно, Васкрс – старо српско књижевно и црквено и Воскресеније данашње српско црквено.

Према данашњем општеприхваћеном речнику матице српске, најправилније би било рећи: “Христос васкрсе”! Поред тога исправно је и “Христос воскресе”.

Изворни облици речи као што су Васкрс, Васкрсеније, Васкрснути, Васкрсе потичу из старог српког црквеног и књижевног језика. Ове речи у преводу означавају ускрснуће, односно устајање из мртвих и поновно оживљавање.

Такозвани српскословенски језик, односно српска редакција старословенског језика, настала је у време када су Срби примили словенско богослужење и словенску писменост, током X века. Од тада па до првих деценија XV века, Срби су поменуте речи изговарали са полугласником иза почетног “В”, а од XV века па надаље изговарају их са “А”. Дакле то је реч Васкрс.

Негде од средине XVIII века до данас рускословенски језик се употребљава у Српској православној цркви као званичан црквени језик. У том црквеном језику речи о којима говоримо изговарају се на руски начин, са “О” у првом слогу, Воскресеније, Воскреснути, Воскресе.

Реч Ускрс припада српском народном језику, у којем је у веома давно време почетно “У” добијено од старог почетног “В”.

У поздраву се није уобичајио народни изговор „Христос ускрсну“. Сачувано је старо српско црквено (српскословенско) „Христос васкрсе“ и данашње црквено (рускословенско) „Христос воскресе“.

Остали облици који се чују „Христос воскрсе/васкресе/васкрс“ нису нормативни и не припадају ни старом ни данашњем српском црквеном језику.

Тако да је потпуно исправно и у духу нашег српског језика и православља честитати и Усркс, као и Васкрс. Дакле, у сусрет празнику – срећан Ускрс, уз поздрав: “Христос Васкрсе”!