Уторак је можда последња прилика да одборници Скупштине општине, као представници грађана општине Апатин, на сасвим регуларан и једноставан начин заврше сваку причу са фирмом “Бионекс” и тиме заувек ставе тачку на вишемесечну агонију својих суграђана, који су јасно и недвосмислено потврдили и петицијом и јавном трибином да у свом граду не желе фабрику рециклаже пластичног отпада, без обзира да ли она обухвата и пиролизу или не.
Да појаснимо.
Молбом, коју је потписала директор “Бионекса” Јелена Бараћ, тражи се да се ”Бионексу” продужи рок за изградњу трафо станице са претходних 18, на 36 месеци. Наиме, обавеза “Бионекса” је била да у року од 18 месеци, од дана закључења уговора, изгради трафо станицу са прикључним водом, а неиспуњавање ове обавезе даје могућност општини да раскине уговор. Обзиром да је уговор потписан 22. децембра 2020. године, поменутих 18 месеци истиче 22. јуна!
Бараћева је у молби навела да је “Бионекс” купио сву потребну опрему, али да је још увек није монтирао “из разлога који примарно нису зависили од “Бионекса”, те је затражила анекс уговора у коме би се овај рок продужио на 36 месеци, “како би се показало разумевање за све околности које су успориле овај пројекат и које нису биле проузроковане нашом кривицом”.
Председница општине је одборницима предложила да усвоје овај Анекс уговора. На одборницима је, на седници у уторак да се изјасне о томе да ли ће прихватити предложени Анекс или не. Уколико га не прихвате, КРИВИЦОМ ИНВЕСТИТОРА, уговор би се раскинуо, без икакве штете по нашу општину, јер га ми нисмо ни прекршили.
Са позиције грађана, звучи сасвим просто.
Међутим, са позиције одборника, односно партијске “војске” која диже руке по команди, а доказано је да тако функционише и наша Скупштина општине, проблем постаје комплексан.
Са једне стране, сигурни смо да одборници ових дана, интензивније него пре, размишљају о штетности спалионице по здравље свих, посебно по здравље њихове деце, унучади, рођака, пријатеља... Интензивније размишљају и да ли ће баш бити све тако како пише у пројекту, зашто није грађена тамо, у Европи, кад је већ тако безбедна за околину, да ли ће ти камиони са отпадом одиста бити тако добро “упаковани” док буду пролазили кроз њихове улице и поред њихових прозора, да ли ће отпад заиста бити тако прерађен да баш ништа неће остати у тлу, води, ваздуху...? Са друге стране, ту су и други страхови. Како гласати против, кад се тиме крши партијска дисциплина, кад ће због тога бити смењени, можда изгубити и посао и бројне друге привилегије које су као “чланови” уживали...
Сигурни смо и да многи (људски је), ових дана, немају ни баш чврст сан. Јер, до сад је увек било некако – дизали су руке како им је наређивано и све је, некако, пролазило.
Међутим, ништа није било баш тако и толико животно као ово. Ништа није било и пред њиховим кућним прагом, као ово. Како сад дићи руку и гласати (по команди), кад се и њих тиче, најличније?
Верујемо да је то оно што их највише мучи. Битан је посао, дневница са седнице, веза за запоследње детета, али ако је том истом детету (можда) здравље угрожено, све ово побројано више нема на тежини. Има нешто са чим се не тргује. Управо се до тога дошло...
Ово гласање у уторак нема цену. И зато, шта сад чинити? Верујемо да нико од њих не би смео, бланко, да потпише да све ово што се спрема у нашем граду неће бити и штетно по наше здравље.
А мораће то и да докажу – са ЗА или ПРОТИВ.
Скривања у мишје рупе више нема. Дошло је време да се пребројимо – по имену и презимену. Да се тачно зна ко је шта учинио данас, ако дође оно сутра које нико од нас не жели.
Господо одборници, да ли су спремни преузети одговорност?
Уосталом, видећемо у уторак.
Ј.Миљуш
