Као што смо то често радиле и те среде, 24. марта 1999. године, Вука и ја смо се бициклима провозале до чувене “ватре”, како смо звале извор сумпорне воде према Рибареву. Пријатно мартовско поподне, време топлије него данас, лагане теме и планови за неке наредне дане. У сумрак крећемо назад, око седам се растајемо на ободу града, код ватрогасне. Петнаестак минута касније живот нам се, као и свима, окренуо наопачке.
Петнаестак минута касније почело је најстрашинијих 78 дана у животима свих нас. Беспомоћности, беса, страха, милион питања “зашто” без одговора. Постали смо мета најсрамније војне акције на један народ – НАТО агресије.
Све друге телевизије, сем српске, су одмах објавиле као ударну вест да је почело бомбардовање СР Југославије. Наша, ни речи. Боже, како и данас тужно и смешно звучи слоган РТС-а “Ваше право да знате све”. Све, осим основног, да вам је угрожен живот. И имовина и држава. Да смо у рату...
Они који су гледали неке иностране телевизије чули су. И, од уста до уста, преносили и другима. Настала је паника - како сачувати главу, шта понети “за прву руку”, где побећи? Подруми су се учинили као добро, привремено решење, али су по правилу били неусловни - претрпани, мемљиви, загушљиви... Многи су, ту ноћ, а и доста следећих, провели у подрумима...
Ми (редакција Радио Апатина) смо већ следеће јутро по хитном поступку одлучили – радимо без прекида до краја бомбардовања! И тако је кренуо ванредни програм. Радило се у три смене, све је био живи програм, свака вест читана уживо, сва укључења такође уживо, све што је стизано са терена преношено је без “обраде” импровизацијом, препричавањем или директном телефонском везом са саговорником. Кад би нестала струја радили смо на агрегат. Вести често читали уз свеће. Страховали, али и храбрили. И себе, и вас. Свима нам је ово било први пут и нормално је да различито реагујемо. Углавном, радио је био свима укључен, јер других извора информација и повезаности нисмо имали. И тако, ослоњени једни на друге, борили смо се да преживимо и сачувамо здраву памет, дан по дан. Страхове лечили дружењима на улици, у заједничким подрумима, на тргу, кувањем паприкаша, слушањем музике, бодрењем, шалама, инатом... Уз Радио Апатин.
Сећам се, ноћ, лете авиони, тонац Гашо окачио личну карту око врата. Питам га, шта ће му, кратко рече, уз осмех, наравно, “да ме разликују од тебе кад нас нађу под рушевинама”... Насмејах се и додадох у истом стилу “Баш нас брига, бар ће се Дом културе звати “Јаца и Гашо” (као ономад онај “Боро и Рамиз”). Или, кад је Дуцо водио програм и препричавајући по ко зна који пут вест да вода из градског водовода није добра за пиће и прање, одвали “воду не смете прати”... Или, кад ме после хиљаду објава да замрачимо прозоре и спустимо ролетне, Павковић из Центра назва и рече “а сад реци да све отворе и попале светла”. Боже, помислиће људи да сам луда. А не, одговорих му, укључићу ја тебе директно у програм па ћеш им ти то објаснити зашто сад да све осветле и отворе, кад је до пре пет минута било супротно. Тако је и било, добро смо се насмејали... Или, кад ме је колега из Радио Сомбора назвао да пита да ли је то пала бомба код нас, на шта сам му ноншалантно одговорила да, пошто нико од надлежних још не зна где је пала, а ја сам морала нешто да објавим, па сам рекла да је “пала на подручје општине Сомбор”. А, тако, рече он кроз осмех, па и ја ћу то исто рећи, да и ја умирим своје слушаоце... И тако, што у незнању, што у недостатку правих информација, тешили смо се и ситним, “белим” лажима... јер није пролазило оно “не знам”. А о позивима уплашених бака, мама, девојака и младића, усамљених стараца... могли смо књигу написати. Слушали, тешили, објашњавали да није тако страшно, да нас само прелетају, а да је мета неки други град, да слободно легну и спавају, да ћемо бити уз њих целу ноћ, да се опусте уз музику... и још свашта што нам је падало на памет... Важно да је било учинковито.
Било и још већих туга на сву ову коју смо живели. Кад смо заједно оплакивали страдале које су нам довозили са Косова, достојанствено их сахрањивали између два знака за узбуну, писали о њима, као и рањеницима и њиховим херојским делима, да се на заборави...
И некако смо, пуни саосећања једни за друге, стрпљења, разумевања, дишћући као један заједничку муку, изгурали те тешке дане, то лудило и бесмисао.
Ни заборавили, ни опростили...
Ј.Миљуш
