ЗА ОПШТИНУ НЕВИДЉИВ, ИМА САМО НАС, СВОЈЕ СУГРАЂАНЕ, ПОЖУРИМО, СВАКИ ИЗГУБЉЕНИ ДАН МОЖЕ БИТИ КОБАН
Гордан Тишма је један од нас. Апатинац, човек који се месецима бори са изузетно тешком болешћу и коме је једина шанса за живот операција за коју – нема довољно новца.
Уплаћивали смо појединачно, организоване су и неке акције, али нисмо успели да скупимо потребна средства да Гордан оде на ХИТНУ АМПУТАЦИЈУ НОСА, која му је предложена као једино, нажалост и последње решење да остане жив.
На бројне апеле путем медија и друштвених мрежа одазвали су се многи. Многи и нису. Међу њима, који нису, је и локална самоуправа, која је остала и глува и нема на Горданове и вапаје његове породице, пријатеља, суграђана.
-По предрачуну, операција кошта 40.000 евра. Чека се уплата болници у пуном износу и одмах крећем. У контакту сам са доктором који би ме оперисао. У питању је Беч, Аустрија, Wиенер Приватклиник. Поента је хитност, јер сваке секунде тумор прети да ме ослепи, оде у синусе и ждрело и да онда не буде могуће оперисати. До сада је скупљено око 28.000 евра, каже Гордан.
НЕДОСТАЈЕ САМО 12.000 ЕВРА. Много мање него што коштају разне “инвестиције” и “пројекти” за које мало-мало издвајамо из буџета по милион, два, три, па и десетине...
За Гордана нема пара. Ни слуха да му бар одговоре на молбе за помоћ које им је упутио.
Драги суграђани, једино му остајемо ми. Хајдемо, молим вас, још један круг по бар једну поруку и накупићемо их 7.000, колико му недостаје да хитно оде у Беч, по шансу за живот.
ПОШАЉИТЕ 323 на 3800!!!
Гордан се, потресном објавом, синоћ огласио на друштвеној мрежи Фејсбук. Нећемо препричавати, прочитајте...
ГОРДАН: БЕЗ ПОМОЋИ, ТЕРАПИЈЕ, ОПЕРАЦИЈЕ...
"Драги људи, драги народе,
Данас вам се обраћам онако како никада нисам желео.
Нисмо успели да скупимо новац за хитну ампутацију носа – операцију која би ми спасила живот, а до које сам немилосрдно доведен потпуним изостанком адекватног лечења.
За то нам недостаје око 12.000 € или 7.000 порука
Трудили смо се данима, недељама, месецима за моје лечење.
Писали институцијама, фондацијама, хуманитарним организацијама, молили, тражили право на лечење које ми је отето. Куцали на свака врата, али она су остала затворена. Све што смо могли продати, продали смо. Дата обећања су прегажена.
А истина и са друге стране је поразна за наше друштво.
Институције града Апатина – градска управа, општинско веће – потпуно су ме игнорисале. Поднео сам две молбе за помоћ. Писана молба је уручена директно, затим је послат маил, после извесног времена, на који нисам добио одговор.
Никада нису одговорили. Ни „не“, ни „жао нам је“. Само тишина.
Молио сам их да ми помогну да останем жив. Да одем на ампутацију и спасем живот. Али за њих, ја нисам постојао. Нико из званичних институција у Апатину није дао ни један динар.
Осим организационе логистике за концерт и базар где су, опет, сав терет помоћи поднели моји суграђани, не и институције.
Само ви, добри, обични људи мог града и људи широм земље и, наравно, сви добри људи ван Србије. Само ви сте помогли, на сваки начин. И то нећу никада заборавити. И зато вам најдубље хвала
Данас живим са спознајом да ми сваки дан узима по део мене. Оно што је јуче било чисто – данас поједе канцер. Без помоћи. Без терапије. Без операције. То није живот. А ипак – то је мој живот.
Занемарили су ме када је било време да ме лече. А сада, када је остало само да ме спасу – ни за то немам новца.
А знате шта је најтеже?
Износ који недостаје за ампутацијски захват је износ нпр. једног службеног дана градске делегације. Само један дан њихове потрошње на нешто што није животно значајно – мени би спасио живот.
И не тражим луксуз, погледајте за шта се ја борим. Док ја покушавам да се спасем у истом граду су се делиле награде, одржавале седнице, певало, говорило о "развоју заједнице". Манифестације називале "наслеђем".
А ја – нисам био део те заједнице. Само број или мање од тога.
Али још сам жив. Не знам до када.
Данас вам пишем, сутра можда више нећу моћи.
Али знам: хоћу да живим. Могу да живим! И верујем, мој живот вреди. Као и било чији други.
Нека се зна шта су институције овог града (не)учиниле. И нека људи сами одлуче да ли је то правда. Не политичко питање! Људско, морално, једна брига за свог човека. Јер, шта значи превенција, ако нема ко да те лечи када оболиш? Шта значи систем, ако те твој град игнорише док умиреш, а не мораш?
Онај ко ме није лечио, и тиме ме довео до тога да данас молим за ампутацију коју не могу да платим, тај је извршио злочин нада мном.
А они који су могли да помогну, а нису, они су кукавице. Јер никада не би издржали и пристали на оно што ја сада покушавам да преживим. И за оно што се борим.
Хвала свима вама који сте прочитали.
Чувајте се."
Гордан Тишма (један од вас)
Ј.М.
