Недавно се у једном друштву повела полемика око плаћања закупа гробних места на гробљима у Апатину и Пригревици. Добар део присутних је тврдио да ни не зна да се гробно место плаћа (?), а само пар њих да ову обавезу редовно измирују.
Проблем није у томе ко зна, а ко не зна – већ зашто се може како се хоће. Зашто се не знају правила, број дужника, појединачни и збирни дуг, те начин и време кад ће морати да га исплате. Да ли ће и ова ставка, као и неке друге, остати на доброј вољи и осећају одговорности платиша или на оном „баш ме брига“ или „баш нећу да плаћам“.
Управо таква је ситуација данас.
Док на гробљу тврде да добар део грађана измирује ову обавезу, доказе о томе немамо. Као ни за тврдњу да ће сви, кад-тад, морати да измире тај дуг. Немамо одговор ни директора „Нашег дома“ који, и поред обећања, већ седмицама не налази слободно време за разговор на ову тему.
У недостатку званичних, ево информација са терена.
-Плаћаш ли ти гробна места за своје, овим питањем започела је причу на ову тему наша саговорница.
-Наравно, одговорила сам. Имам пет места, платим их пет година унапред и мирна сам. Кад истекне тај период опет уплатим за наредних пет.
-Ја не плаћам, а кад саберем за колико година би требала, то ми је пуно плара. Ни мој рођак, који има два гробна места преко 30 година, никада ништа није платио. Пријатељи из Пригревице су пре више од 20 година сахранили оба родитеља и ништа не плаћају, нити им ко тражи. И зашто бих ја онда плаћала, кад нико око мене то не ради, упитала се, логично, моја саговорница.
И заиста, зашто би? Као и ономад кад смо плаћали тв претплату по систему хоћеш-нећеш. Део нас је плаћао до задњег дана, а она (саговорница) годинама ни динара. И, ником ништа. Претплата је укинута за све, једнако. Без дуговања и потраживања. И тада ми се подсмехнула „ко ти је крив што све измирујеш на време“. И, заиста, нико ми није крив. Плаћам јер се осећам обавезном да измирим све рачуне, да не дугујем ником, посебно не држави. Јер је то ствар и грађанске културе и друштвене одговорности.
А ВОДУ И КОМУНАЛИЈЕ?
Слично је било и са плаћањем дуга за воду. Породица моје познанице је наккупила дуга у висини око 300.000 динара. Уместо осећања кривице и одговорности, похвалила се да су га свели на петину?!
-Био је позив комуналног да сви који дугују дођу и нагоде се око плаћања. И ми смо били. Цењкали смо се и дуг нам је смањен на петину и то на рате. И другима је тако било, похвалила се.
Остатак, појела маца. Тако они, тако и многи други, међу којима има и радника ЈКП, па и оних за које никад не би посумњали (по сведочењу блиских им особа). И опет, подсмех редовним платишама. И опет су испали паметнији... Резон комуналаца је, вероватно, био „дај шта даш“, јер нема начина (или га не примењују) да се дужницима вода искључи.
У ромском насељу, сазнајемо незванично, скоро нико не плаћа воду. Ни по рачуну, ни по опомени. И, ником ништа. Пардон, неком је ипак нека корист – на изборима од 1.000 изашлих, само на пар листића није заокружен СНС. Ето трампе, уз још пар црвених у кешу. Хиљаду гласова, уз све мањи број гласача у апатинској општини, значајна је предност... а још уз мртве и новопридошле на привремено (само да би учествовали на изборима) чиста сигурица.
ЗАШТО?
И онда се питате зашто нема довољно соли да се поспу све саобраћајнице и тротоари? Зашто је пар дана цео град био под ледом? Зашто се не граде стазе на гробљу, а старе не поправљају? Зашто депонија нема чуварску службу? Зашто је стигла до првих кућа у насељу? Зашто се не поправљају бројне рупе на путевима у граду? Зашто је у Лађарској опет знак на сред пута, одмах поред места где је претходни стајао неколико година? Зашто се не закрпе рупе - кратери на путу ка Рибареву, да тим људима може доћи хитна помоћ? Зашто...?
И, на крају, да не заборавимо. Вероватно већина вас не зна да је ЈКП „Наш дом“ од 1. јануара ове године повећао цену закупа гробног места са досадашњих 462, на 510 динара за годину дана.
Ј.Миљуш
