Фото Facebook
„Ја сам тај који плаћа политичаре, не видим разлога да им пружим луксузан живот“.
Наведена изјава припада једном од грађана Шведске. Питам се зашто ни једна странка, покрет, независно удружење грађана у Србији није изашло са овим ставом? Наведена изјава даје рендгенски снимак стања друштва у Шведској. Не желим да поредим Србију са Шведском, јер то поређење би било смешно, желим да научимо нешто од једне (од три) најпожељније земље на свету, са највишим социјалним стандардима на планети.
Грађанин Шведске је у центру одлучивања друштвених догађаја. У сваком тренутку на интернету можете видети и пратити издатке министара, Владе, парламентараца, судија... и имовинске карте, почев од премијера па све до команданта оружаних снага. Сви они могу бити позвани на одговорност, а све мора бити јавно, транспарентно!
Очигледно да за развој земље и друштва у целини нису потребни „јаки политичари“ или „јаке странке“, којима се оправдава паразитлук политичара и политиканство, као основна забава грађана. Није потребна, како се оправдава кварна намера режима у Србији, припадност некаквим организацијама, као основ за развој.
Шведска није чланица НАТО-а, а функционише беспрекорно. Њена Влада функционише савршено иако, за своје потребе, располаже са два аутомобила. Парламент је продуктиван иако парламентарци немају секретаре, возе се градским јавним превозом, а плате су им у висини две плате учитеља у школи. Зашто не бисмо тежили да се угледамо на њих? Звучи као утопија, али направимо тај први корак. Тај корак би био стављање грађанина, човека, на место које му припада – да буде у центру одлучивања. Уведимо систем вредности да нико није изнад свих других, да нема великих друштвених неједнакости.
Шта нас то спречава да ми у Апатину учинимо тај први корак, да научимо шта је „самодопринос“. Имамо јасно исказану вољу грађана за солидарност, за одвајање сопствених пара за опште добро, али имамо ли право одлучивања? Немамо! Зашто се референдум спомиње само када се изгласава самодопринос и после тога се завршава прича? Променимо то! Захтевајмо строгу јавност трошења тих пара. Када грађани виде да је то могуће, брзо ће изаћи из летаргије и малодушности и биће спремни на остале промене у друштвеном животу општине. Нећемо се ми материјално обогатити преко ноћи, али ћемо постати духовно богатији, стабилнији и са заједничким циљем. Смањила би се жеља за бежањем. Уместо садашње „страначке управе“ вратимо локалну самоуправу у општини Апатин, а од службе општине направимо сервис грађана. Од одборника направимо оне који одлучују у име нас и који за свој рад полажу рачуне нама, грађанима. Тиме бисмо вратили право, правни систем и наду грађанима. Тада би престала жалосна полемика колико нас има у Апатину, мање или више од 10.000.
Ако верујемо статистици, пођимо од чињенице да је просечан боравак наших суграђана у иностранству 11,5 година. Дакле, постоји жеља свих њих за повратком, а и за развојем наше средине. Са својим искуствима стеченим у иностранству, они би с' лакоћом прихватили и донели све промене које би подигле ову општину. Економски развој државе не постиже се некаквим „довођењем инвеститора“, него њиховим доласком. Инвеститори сами треба да више шта им се нуди, а ми треба да им створимо амбијент за њихов долазак и сигурност уложених пара. Када им уклонимо препреке, попут оних са чачкалицом у зубима који се „питају“ за све у општини и када им јасно ставимо до знања да у овој средини одлучују грађани, онда има наде.
Све то, што бисмо урадили у општини Апатин чинећи тај први корак, доприноси враћању права и правне државе. Зашто да то не крене из Апатина? Зашто да не почне увођењем правног система око самодоприноса у Апатину?
Бићу пресрећна када насловна реченица „Ја сам тај који плаћа политичаре и не видим разлога да им пружим луксузан живот“ буде најчешће изговарана реченица у општини Апатин!
Вера Дураковић, професор у пензији
