Неспретно се копрцајући суморном свакодневницом препуном бесрамног медијског сензационализма утемељеног на промоцији померених вредности, смишљених обмана и неиспуњених обећања, становници Србије доживеше још један шок у низу многих који беху и који нам следе. Оно што се шушкало већ деценијама и што се могло назрети у претходном попису становништва из 2011. године, сада је и потврђено. Србија убрзано нестаје а да истовремено нема план, вољу, ни знање како да се одупре пошасти која јој неометано припрема судбину многих народа који су пре нас обитавали на овим просторима. Процес настајања за који су нам били потребни векови мучног жртвовања понајбољих које смо до данас изродили, прети да се претвори у муњевити пример нестајања у периоду од свега неколико деценија.
У времену када стара непријатељства нескривено прете и када нам некадашњи савезници, од којих смо наивно очекивали подршку окрећу леђа, поново се нађосмо сами попут пера на ветрометини. Нико озбиљан не би смео да тврди да спољни фактори нису допринели проблематичности ситуације у којој се налазимо, али ово је тренутак у којем се морамо погледати у очи и препознати кривицу у нама. Више од тридесет година мафијашке владавине, корумпираног судства, криминалног здравства, затупастог и застарелог образовања, неорганизоване дипломатије и потпуно нефункционалних државних органа су дошле на наплату. Сви ови аспекти економски и социјално су угрозили опстанак нације као и целовитост и државност републике Србије. Глумили смо и глумимо велике патриоте, а да никада нисмо упознали разлику између патриотизма и национализма. Измишљали смо и измишљамо титуле и звања којих се скроман стиди и не присваја јер зна да се приступ небеском осигурава искључиво примерним земаљским битисањем. Варали смо и варамо сопствени народ, своју крв у коју смо спремни да се кунемо, али не и да је бранимо истином и поштењем. Лупежи, битанге, преваранти, старлете, спонзоруше и отворени непријатељи породичног живота и примарне бриге о будућим покољењима, преузели су сваку пору наше свакодневнице. У народу је на пречац нестала потреба за добрим и поштеним људима који почеше добијати епитет глупих и непилагођених савременим променама и кретањима у друштву. Школоване су заменили инфлуенсери, а радне контраверзни бизнисмени којима сумњиви послови донесе богатство о којем они „обични људи“ не могу ни да сањају, несвесни да је сав тај новац украден управо из њихових џепова.
У тренутку када смо са јадних седам милиона становника пали на мизерних шест и кусур, крајње је време да се освестимо и посветимо тешком и дугом периоду у коме бисмо се требали борити за опстанак нације и државе. Реално је поставити питање која снага би могла да покрене процес који ће, као прво, зауставити катаклизму, а затим и унети промене које би могле водити ка путу демографског опоравка.
Као предуслов за успех који се, у складу са дешавањима око нас, намеће као реалност је чињеница да нам у овој борби нико неће помоћи и да једина нада коју имамо смо ми сами, овакви какви јесмо.
Прва и најодговорнија је власт која мора да буде носилац свих активности прихватајући постојање опозиције као савезника по питању одбране чинилаца суверенитета Србије од којих је демографија кључно питање. Опстанак нације мора да буде од општег значаја и стога у том процесу може бити места само за професионалне и одговорне људе без обзира на политичко опредељење. На власти је да предложи, а на опозицији да сарађује и допуни креативни дијалог уз обострано прихватање става да је интерес грађана Србије изнад партијских смицалица у борби за политичку превласт. Од примарног значаја је конкретна подршка породицама са три и више детета која би, поред финасијске, подразумевала и помоћ при запошљавању, решавању стамбеног питања и материјалне потпоре током породиљског периода. У држави са огромним бројем напуштених и запуштених имања и хроничним недостатком радне снаге ово питање је не само могуће решити већ се и намеће као један од видљивих модела заустављања одлива млађе популације.
Координирано са политичарима, Српска православна црква са својим пренаглашеним утицајем на државна питања, уколико жели да заустави и сопствено самоуништење, мора да прихвати чињеницу да верско као и било које друго опредељење не сме да спутава право сваког појединца на самосталну одлуку о националној припадности. Та истинска и Богу умилна јавна објава би омогућила припадницима других верских заједница као и атеистима да Србију виде својим домом узајамног поштовања ослобођену погрешног става да су једини прави Срби искључиво припадници православне вере. У часу када нестајемо потребан нам је свако ко истински поштује Србију а давно превазиђене и догмом оптерећене ставове треба оставити времену које је иза нас.
Све верске заједнице и конфесије би уз организовану државну кампању требале да помогну процес прихватања и адаптације миграната који су реалност и који ће услед бројнијих глобалних сукоба и турбуленција све више насељавати ове крајеве, хтели ми то да прихватимо или не. Од нивоа наше организованости ће зависити и даљи ток навикавања новопридошлог становништва на вредности и начин живота у новој средини. Потребно је подсетити да у Европи не постоји нација која се не би сусрела са проблемом депопулације да се на време није схватио значај ангажовања и асимилације досељеника из других држава. Србија се већ сада суочава са мањком радне снаге коју ће у надолазећем периоду морати решавати увозом радника што је већ уочљиво у одређеним привредним гранама попут грађевинарства и саобраћаја.
Под претпоставком да би власт, опозиција и црква могли прогутати кнедлу, коначно се дозвавши памети, последњи и најкомпликованији предуслов је пристанак народа да међу собом пронађу најбоље и да им укажу поверење. Истина, нашем народу је ретко кад до сада то полазило за руком, али ако смо заиста толики патриоти, родољуби и јуначине као што се представљамо у епским и родољубивим песмама, време је да одлучимо да ли нам је важније да се цртамо по зидовима или нам је приоритет држава на коју ћемо сви бити поносни. Да не заборавимо, сви скупа сносимо одговорност са избора од пре само пола године на којима смо олако прихватили измишљено бирачко тело које је било знатно бројније него збир укупно пописаног становништва на тек завршеном попису. Стога, пре него што се крене у нове изборне размирице, искористимо тренутак када нам је свима јасно да нам је потребан најшири могући консензус о питањима која уједињују Србију. Неспорно је да би државу задовољних грађана било много лакше бранити и од спољних и од унутрашњих негативних утицаја што, на жалост , у овом тренутку не представља позицију са којом можемо да се дичимо.
Стога, браћо и сестре, даме и господо и да не заборавим, другови и другарице, ово су само неки од бројних конкретних начина на које би, у најкраћем року, морали да отпочнемо одбрану основних националних интереса... или смо ми ипак само скуп кукавица, хвалисаваца и галамџија недостојних својих предака, на које ће пасти брука и срамота одустајања од свог националног идентита и на крају крајева од самих себе.
др Мирослав Стојисављевић
