„Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.“ 

Ма колико то одговарало данашњој „реалности“, ови стихови су старији од свакога од нас! Настали су још давне 1907-ме године, а савремени су као да су испевани највише пре неколико година! Да ли је то, бар за нас, време стало? Ако није, шта се то са нама догађа?

Да бисмо боље ( можда, „брже, јаче, боље“? ) сагледали поруку из ових  стихова, цитираћу још један текст:

„... Дакле избисмо на само место косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе... Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

„Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?“

У збијеном строју лупкала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.

„Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!... То је Газиместан, на ком је Обилић...“

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: На Газиместану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме целог – планина!... Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

„Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама... Ево га позади, с бомбама... у одреду Војводе Вука!“

И одмах одјекну командантов глас:

Добровољац Ракић, напред!“

Догађај, на који се односи горњи текст, је стваран, ма колико год свака пропалица у Србији покушава да све у вези Свете српске земље назове митом! Те, 2012-те године је ослобођена Стара Србија и српска војска је ослободила Косово и Метохију! Цитирани текст је написао велики српски песник, Милан Ракић, који је и аутор песме са почетка, која се зове Газиместан! Зар треба да вам подвлачим да је велики песник као српски војник по чину водник, са бомбама, ( за оне који не желе да знају, бомбаши су бомбама уништавали турске тенкове и оклопна возила! ), као добровољац, учествовао у ослобађању Старе Србије? И то као члан четничког одреда, добровољаца, под командом прослављеног Војводе Вука? Са пушком у руци, и са бомбама, а не као ћато, или некакав портпарол за штампу, ( чиме не умањујем вредност и те функције у војсци! ), а да је предходно радио као врсни дипломата? С њим су били и добровољци, Срби, из читавог света, међу којима је било и оних који до тада никада нису ни крочили ногом у Србију! Да не бих даље дужила, довољно је погледати ко су све били добровољци за ослобођење српских земаља, па да се јасно види како је тада изгледала српска елита! Како је изгледала стварна српска интелигенција! Да ти се, након тога, смуче ови, које имамо сада!!!

Цитираћу вам још један текст, из тог дана:

„... По уласку у Приштину, Ракић се с ослободиоцима упутио право у конзулат и потражио велико црквено звоно што га је 1908. сакрио од Турака у подруму. Изнео га је с војницима и окачио о грану у порти православне цркве. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже – читав тај дан звонило је опет звоно на Косову оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа...“

Да ли треба рећи да је света српска земља ослобођена након више од пет векова окупације од Турака? Више од пет векова звоно са српског храма је чекало да огласи остварење заветне мисли српскога народа! Чекало да дођу нови, млади Срби, који ће знати шта је отаџбина и како се она брани. Којима се неће моћи угушити осећај поштовања према прецима и њиховим жртвама, причом како је све то некакав „мит“, те како треба „раскрстити са митовима“! И дочекало!!!

Данас, 107 година након ослобађања Свете српске земље, шта имамо? Страна војничка чизма гази светом српском земљом! Имамо Србе који су похрлили у некакве „европејце – еврофанатике“, у некакве „прагматичаре“, „пацифисте“, некакве прво...  друго... и ко зна којег броја ... „србијанство“, а све са намером сакривања свога кукавичлука, те не познавања историје, као основног чиниоца елементарног васпитања и културе! Имамо потписивање некаквих „Бриселских споразума“ и изјаве некаквих самозванаца, који из само њима знаних разлога, мисле да су  позвани да „реше“ питање свете српске земље, „за свога мандата“:

„То у машти нечијој ми имамо нешто на КиМ и треба нешто да добијемо, али ништа нико неће да нам нуди!“

„Нико нам не нуди поделу, нико нам не нуди ништа. Неће да нам дају ништа!“

„Битка на Косову је мит!“

„Желим да решим то питање зарад наше деце!“

„Не желим да српску децу шаљем у рат!“

„Ми на КиМ немамо ни једам метар, немамо ништа!“

Шта осетити до ли гађење на овакве изјаве? Како се не гадити на воњ издаје, који извире из сваког слова ових изјава? Шта си ти, грешниче и твој „мандат“, наспрам векова и миленијума?  Ти, несрећниче и твоји следбеници, нисте ни трептај ока, а хоћете да „решите“ вечност!? Чак немам ни трунке сажаљења на грешну душу ових који мисле и изјављују овако нешто!!!

Све ово напред цитирано и још много тога горег истим поводом, рече неко коме Српска Православна Црква, пре пар дана, уручи Орден Светог Саве првог реда, управо због његове „лавовске“ борбе за Косово и Метохију!

Може се цитирати још много таквих изјава, које говоре о мишљењу оних који воде Србију данас, поводом Косова и Метохије! Где нестаде онај што је, на Јеванђељу, изјавио: „Нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под правним суверенитетом Србије!“ Да ли се и како смирио? Где је његов „чувени“ рад, „животно дело“, звани „Косово и Метохија“, који је поднео Народној скупштини Републике Србије, а који није стигао даље од његовог „наследника“, „политичког сина“, садашњег владара Србијом?

„Подржавам разграничење са Албанцима на КиМ!“ Рече прослављени новинар са Кошара, који о КиМ објави бар три књиге! Какво разграничење, јадниче, где и са киме? Где да разграничиш пале јунаке на Кошарама? Како да разграничиш векове и миленијуме? Како да се разграничиш сам са собом?

На страну све законске одредбе које онемогућавају било какво „одрицање“ од дела територије Србије, као и саму расправу о тој теми, постоји нешто што се зове морал, што је много јаче и веће од законских норми! Постоје неке ствари о којима се и не расправља, а камоли да се сме донети нешто што се зове „правно обавезујући акт“, или „одлука“ или „решење“ и сличне глупости! За тако нешто нико нема право, почев од мене!

Одкуд мени право да ја одлучујем о Косову и Метохији? Ко сам ја, па да имам то право? Ко сам ја па да одлучујем о ономе за чега су пали милиони српских јунака, којима се знају, или не знају, имена? Ко сам ја да одлучујем у име оних чија крв је вековима натапала свету српску земљу? Ко сам ја да одлучујем у име свих оних, још нерођених, генерација Срба, којима једнако као и мени, припада света српска земља? Ко сам ја да одлучујем о српским вековима и миленијумима? Моје је само да дам свој допринос да се света српска земља сачува за будуће генерације Срба и тако док траје света! Ја, сем Господа Бога, који нам је и дао на чување ову српску светињу, не видим никога ко би могао и смео, да уради било шта више, или мање, од мене! О Косову и Метохији је све казано и одређено од Бога!

Овде ћу цитирати једног мог истомишљеника:

„Када Француска призна Корзику, када Шпанија призна Баскију, када Италија призна Тирол и Северну Италију, када Велика Британија призна Северну Ирску, када Кина призна Тајван, када САД признају Тексас, Нови Мексико и Калифорнију, када ... е, ми се ни тада нећемо одрећи Косова и Метохије!“

Зар се може, када је писање о светој српској земљи, Косову и Метохији, текст закључити нечим лепшим, до ли овим стиховима?

„И данас кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.“

        

Дураковић  Вера