КРИЈУМЧАРИ НА ДУНАВУ

Утапање четворо миграната, који су такође људи, а које је полиција случајно открила, повод је за озбиљнију причу. Ко су кријмачари на Дунаву?
Трагом овог питања долазимо до неколико чаршијских нагађања, јер се званични органи не оглашавају. Чак ни саопштењима. Према верзијама које круже међу упућеним познаваоцима реке неколико је кругова за кријумчарење. Кријумчари су разрадили целу мрежу обавештавања. Кажу све почиње са превозницима који мигранте допремају до Апатина. Потом на самом Дунаву, има неколико кругова „пословања“. У једном мигрнате превозе моторним чамцима преко на суседну хрватску обалу за велике паре од по некима 800 евра, зависно од броја. У другој, мање плаћеној линији, рентирају се чамци, који се онда ујутро покупе са обале, где су их мигранти оставили. Истина, има и она верзија да мигранти краду чамце, што је помало сумњиво. Али не искључује се ни та могућност.
Пошто се зна где мигранти, дакле ипак људи, прелазе реку, тешко је поверовати да се у омаленом Апатину не зна, ко се месецима већ бави овим уносним бизнисом. Тим пре, што цео град зна, где су кључне тачке на реци, за кријумчарење.
Но, ми као и цела Европа, мало имамо емпатије према овим људима, који су прешли по ко зна којим условима, хиљаде киломатара, да би на крају завршили у таласима Дунава. Напротив, прича тече тако да су они пуни евра, да су чак богатији од нас, и да никад нису требали да беже из својих домовина и од рата. При том се заборавља, иако није упоредиво, а можда и јесте, да смо и ми имали избегличку кризу, у сопственој домовини, која је хиљаде људи отерала у расејање, диљем Србије, а и добрано у иностранство.

ДРУГА СТРАНА МЕДАЉЕ

За разлику од овог размишљања, имамо и друго, исто тако сасвим оправдано. Наиме, многе викендицу у Апатину, а и у целој Србији, су девастиране. Штете су за власнике викендица, посебно у овим пограничним крајевима, велике. Људи су то стварали сопственим радом и парама, а сад им се имовина уништава, а да нико не реагује. Онда је сасвим оправдано питање да ли о томе треба да брину државни органи или је све препуштено стихији. По томе људи сами треба да бране своју имовину, па у случају неког инцидента, због тога заврше у апсу.
Једноставно, и поред декларативног залагања за државну помоћ мигрантима, они су често и својом вољом, препуштени сами себи. За то време, све више наши људи трпе свакодневне штете на својој имовини. Речју, нико никог не штити.

МИХАЈЛО ГЕНИЈЕ

Прерана смрт нашег младог студента Михајла Спорића, генија за физику, који је према академској јавности био будући Никола Тесла, навела је престижни Унивезитет Кембриџ да прогласи тродневну жалост. Тек након ове објаве реаговали смо и ми. И не би то био први пут да се наши медији не баве успесима наших младих студената, ученика, на светским такмичењима. Уместо те афирмације која пуно значи младим успешним људима, ми промовишемо црне хронике, разне естрадне скандале, што значи да је публика већ увелико обликована, овим ретрорадним вредностима. Илити, да једноставно не ценимо, вредонсни систем, или нам се цео живот сурвао у неки ружичасти ријалити живот.

Софија Пуалић-Шперо