ИЗ МОГ УГЛА: „БЕСПЛАТНО“ ЈЕ НАЈСКУПЉЕ, ЧИКАГО НА ДУНАВУ, НЕСТАНАК ДЕЦЕ

Објављено: 20.11.2019.


„БЕСПЛАТНО“ ЈЕ НАЈСКУПЉЕ

Немој да се фолирамо. Чувена парола, бесплатно здраство, бесплатно школство, звучи отрцано, оног часа када човек почне да се лечи, а ђак крене у школу. Тек тада се болесници и родитељи ученика хватају за главу од количине новца који издвајају за лекове и за књиге и друге потребе ђака. Без неколико хиљадарки, а често више и од десет, не може се ући у апотеку. Да фармацеутска индустрија цвета сведоче и бројне апатеке, начичкане у центру града. А још кад се фармацеутска индустрија удружи са здраством, па се преписују све новији а све скупљи лекови, који нису на листи, а добар део и они који јесу, пада у воду прича о бесплатном здраству. Моја комшиница са минималном пензијом, старарија и болешљива, зато да би купила лекове принуђена је да продаје ствари из куће да би купила лекове. Неки други болесни и старији, а још донекле покретни, раде различите послове, да купе лекове. Већина оних са минималним пензијама су цео радни век провели на најтежим пословима у текстилним и обућарским пропалим фабрикама, сада су у најгорем положају. Зато манте се фраза о бесплатном здраству и признајте да је здравље најскупље у сваком погледу.

ЧИКАГО НА ДУНАВУ

Упућени са дешавањима на реци окарактелисали су да се Дунав код Апатина претворио у речни Чикаго. Кажу, борба је за терторије различитих шверцера, што миграната, што путева дроге, што рибокрадица. Утапање четворице миграната је краткотрајно алармирало јавност, а онда опет затишје. Питање је шта ће се још открити на пролеће, кад шума зазелени, а водостај опадне, са хрватске стране. Хоће ли се наћи још неких људи, чији је живот окончан, у мочварама Копачког рита. И док обични спортски риболовци очекују мир на реци паралелно се одвијају мутне радње на којима ови гусари добро зарађују.

Пр том, ако се добро зна, ко су пирати са реке, још нико досад није процесуиран, ни у једној за једну од горе наведених мутних радњи.

НЕСТАНАК ДЕЦЕ

Велика бура и заинтересованост јавности и медија извала је прича моје колегинице Јаце о нестанку девојчице из Чонопље. Девојћица је, на срећу, убрзо потом пронађена, рекла бих и захваљујући, првом тексту који су објавиле Апатинске новине, а потом пренели национални медији. Међутим, учинила ми се занимљвом и једна друга ствар. Наиме, родитељи су нестанак ћерке пријавили полицији а одмах и Игор Јурићу, који је после убиства своје ћерке посветио живот Фондацији, посвећено радећи и помагајући свима, чија су деца нестала или је над њима вршено насиље. Тако је један, обичан човек, неутешан родитељ, прихваћен у јавности као својеврсна Институција којој верују сви несрећни родитељи али и јавност. Јурићу се верује више него надлежним државним органима. Говори ли то нешто?

Софија Пуалић-Шперо