„Sisvphi saxum volvere!“
Котрљати Сизифов камен!
Или:
Мучити се без успеха!
Ciceron
„Па зар се не плашиш да ћеш имати последице због тога што пишеш? Знаш какви су они? Могу ти послати оне ошишане и набилдане, па ... не смем ни да замислим даље! Или да те шиканирају за све и свашта! Видиш ли шта све раде по Србији? Чувај главу!“
Ово је само једна и то од блажих, добронамерних, порука које добијам од мојих пријатеља, а поводом мога изражавања мишљења у новинама. На моје питање, где ја то погреших у мишљењу, сви ми говоре како сам у свему у праву, али, ето, преслободна сам за ово време! Какво је то „ово време“, најбоље су га описали кроз „послати оне ошишане и набилдане“ и кроз „да те шиканирају за све и свашта“. Посебно треба нагласити њихову забринутост кроз део: "Видиш ли шта раде по Србији? Чувај главу!“
Па су ме подсећали на све оно кроз чега су „провлачили“ нашу суграђанку Јацу, само зато што је рекла истину о гостовању амбасадора Скота у школи у Апатину! Такву тортуру, како неко рече „на ивици линча“, коју је она прошла од својих суграђана, ретко ко може рећи да је прошао у Апатину у овом веку! А, након потврде да је она рекла истину, изостаде било какво извињење и било шта друго, на које обавезује морал, па и бонтон, макар то био и „лички“!
„Ово је снажан печат несрећне чињенице да сам, као и моја генерација, живела у три епохе, три политичка уређења. То су: лажни социјализам ( или комунизам ), лажни патриотизам и лажна демократија!
Све их карактерише безакоње, ауторитарност, мржња према демократији и страх од слободног изражавања мишљења. Репресија је оно што их повезује! Она је некад била отворена и законски покривена ( епоха комунизма ), некад је почивала на самовољи властодржаца, а данас је прикривена и у служби бескрупулозних страначких вођа и „контраверзних бизнисмена“. Те три епохе, то је мој, и наш, живот!“
Можда сам и ја, као и моја генерација, која је живела у те три епохе, изашла из њих обележена са свим оним што су те епохе оставиле, као свој траг, на нама? Вероватно јесам! Вероватно ни сама нисам била свесна свих „одлика“ сваке од епоха у којима ми прође живот! Признајем, ето, и мени се чинило да је много тога, што је „красило“ епохе, стварност, која ће трајати „вечно“!
Но, ја нисам битна. Битна је Србија и њени грађани! Битна је општина Апатин и њени грађани! Битно је да они схвате све те заблуде!!! За почетак, драги моји суграђани, реците себи ( мени не морате! ) колико сте данас слободни у својој општини да јавно кажете шта мислите?
„Сваки крај света“, учи Рене Генон, „није ништа друго него крај илузија које имамо о њему!“
Ако бисмо се осмелили и отворили очи, видели бисмо да је све ово, што нам сервирају ови режими, једна велика илузија! Дапаче, чак ни не толико велика, нити толико осмишљена, да нам пада на срамоту чињеница чему смо се ми то надали, правили да у то верујемо и трпели, плашећи се! Који ли, како то наши млади говоре, „ментол“ мораш бити па да се одушевљаваш булажњењу о „српском сну“ и „златном добу“? Да се дивиш „мудрим потезима“ некаквог вође, како његови следбеници зборе, „повучених први пут у историји Србије“, а да те „потезе“ нико није видео? Довољан повод да се запитамо шта то ми немамо, поред од Бога дате интелигенције, па да се насмејемо тој будалаштини која нам се сервира већ годинама? У нашем народу имају изрази за то што нам је недостајало, ( један од њих је и „петља“, мада има и других, веродостојнијих у нашем случају! ) и због чега смо били све друго до ли храбри и достојанствени! Како да се усправимо, а да предходно не повратимо достојанство? Јер, како рече новинар Меденица:
„Они су пали, али се придићи неће, јер, човека не усправљају ноге, већ образ!“
Како повратити достојанство, или, како то збори Меденица, образ? Лако!!! Први корак је рећи: „Нећу да будем члан партије, као услов за посао! Нећу да будем лепљач плаката да бих био на списку за запошљавање! Нећу да будем „бот“ и да пљујем по било коме, а по вашем наређењу! Нећу да се понижавам скупљајући некакве капиларне гласове варајући моје пријатеље, комшије, родбину и познанике! Нећу да идем у те ваше аутобусе па макар ми дали корпу сендвича, пакет флаширане воде и дуплу дневницу! То је за мене понижење!“
Сваки следећи корак је много лакши и успех све ближи!
Вера Дураковић
