ПРОСЛАВА МУЗИЧКЕ ШКОЛЕ БЕЗ НАЈПОЗНАТИЈЕГ ЂАКА
Јубилеј Музичке школе прати сенка да је програм у Дому културе конципиран тако да у њему своје место није пронашао можда најталентованији, српски и европски, признат слепи виртоуз на клавиру, Угљеша- Уги Бркљач, асистент и виши сарадник на Музичкој Академији у Новом Саду. Овај гест Музичке школе „Стеван Христић“ никако не може да наћи оправдање, јер, истина је, да у програму учествују и други познати ђаци ове школе, али без Угљеше, овај избор губи кредибилитет, а критеријуми, ко ће учествовати а ко не, доводи у сумњу и огорчење јавности.
Тим пре, јер пијаниста Угљеша, виртуоз на клавиру, је одушевио многе европске сцене. О њему су на стотине тесктова написали како домаћи тако и евроспки медији. Али изгледа да његово умеће и талената, „не пропознају“ управо они, који би то требали да цене, колеге музичари. Чак мислим да није било ни оно наше : „Први у граду, последњи на селу“.
Заправо, тврдим, знају они, али из само себи познатих разлога, нису омогућили да он наступи у свом граду. Критерије ко ће учествовати на обележавању јубилеја претпостављам да су доносили сами музичари. Дакле, његове колеге. Тим пре је нејасно, зашто је Угљеша искључен из програма, коме се тако радовао јер је пре тога обавештен за учешће, и већ се припремао.
Нека је на част свима онима, пре свега креаторима програма, који очигледно нису направили само превид!
СУКОБ ИНТЕРЕСА У ОПШТИНИ
Зуји се по граду, да је неколицина државних, односно општински службеника, у класичном сукобу интереса. Они се наводно користе службеним функцијама и овлаштењима да би приватно правили аранжамане на којима дебело зарађују. Кружи тако прича како у томе предњаче ови што су задужени за све грађевине, од кућа и зграда, а ко други би то маогао бити, него сад већ познато грађевинско одељење заједно са инспекцијом. Ако у овим причама има и зрнце истине требало би да се испита. Ако то траје годинама без законских последица, посебно.
Кажу људи, имају они приватне фирме под шатро туђим именима, чак су и линценцирани као приватници, а са инвеститорима, договарају, све услове, од урбанистичких до израде пројеката. За тај дил цена мала, од станова до „живе лове“.
Али, не верујем, без обзира, на вештину државних службеника, да се то ради само у једном кругу, с обзиром да све тако дугогодишње функционише. Дакле више је ту „чимбеника“ укључено.
Но, знамо ми сви, да „лова врти де бургија неће“, али је време да се запитамо, може ли тако даље, да беру државну плату, а паралелно се богате, користећи и један и други положај, да то баш нико не приметио, осим грађана?
ГРАЂАНИ У БЕЗАКОЊУ
У складу са нареченом темом, питам се, шта обичан грађанин, има да тражи своја права. Може једино да се потуца по судовима, доказује, али коме, кад је све у зачараном кругу корупције. Једина афера, која је по овом питању уздрмала општину, је била она када су две старије куће код нове пијаце посредством суда плаћене за невораватних скоро пола милиона, из општинског буџета. Ко се ту овајдио? Афера трајала, виновници се примирили, а после тога ником ништа. Нафатирали се новцима и на другим пословима, имају за три своје генерације унапред, и сад могу да пландују. Тако је то и сада. С колена на колено. Буџет плаћа, појединци настављају традицију.
