„Даће Бог и овоме крај!“

Vergilije

„Зашто губиш време и улажеш труд у оно што се не може остварити? Видиш ли да је овде све, попут оне Његошеве: „...сагорела нико не запали...“?  Шта ти то треба да навлачиш мржњу свих на себе? За кога?“

Како се не замислити, а богме и не забринути се, на овакве поруке пријатеља? А још када исте поруке добијеш од оних који ти баш и нису блиски пријатељи, ...

За признати је да је на ово и овакво питање, најтеже дати одговор, који би био разумљив, а прихватљив. Како објаснити некима да се многе ствари раде због самога себе? Како објаснити да је човеку највећа мука када себе погледа у огледало и у њему види оно што никада није волео у животу? Најтеже је, изгледа, данас објаснити зашто се нешто ради, а нема се некаква, посредна или непосредна, корист! Сви смо сагласни да нам требају нови људи, нова елита, а нико не сме то јавно да каже? Како неко рече:

       „Уз мржњу естаблишмента, без подршке народа, нови људи немају никакве шансе!“

 Ја не позивам никога да ми се придружи у мишљењу, нити имам намеру да неко промени своје мишљење, због мога казивања!

Поготову не позивам ( далеко било! ) оне „ботове“ који своје достојанство погазише пристајањем на статус „бота“, што ће им остати обележје, као карактерна особина, до краја њиховог изгубљеног живота! ( „Једном бот – увек бот“! ) Који по наредби својих „повереника“ блате оне чије мишљење нити прочитају, нити су способни да га разумеју! Којима подсећања на обавезе према држави и прецима, изгледају смешно. Којима подсећања на историју значи некакво „хушкање“ на нешто! Којима највише смета некаква Небеска Србија и Косовски мит! Који су инфицирани мантром, коју изговарају за сваку прилику:

        „Не трујте младе вашом причом!“

А, несретници и не знају да је ова мантра уствари највећи отров, којим су, попут њих, трајно затроване генерације младих у Србији и постале безлична маса у рукама некаквих „лидера“ и „вођа“, који ће их одбацити чим их искористе!   

Не, ја нисам политичар и не треба ми било чија подршка као некаквих гласача! Само покушавам отворити очи грађанима на њима знану чињеницу да право на политички став није нека привилегија оних који се „баве политиком“, него је то право свакога грађанина! Као и да је право свакога грађанина у земљи Србији да јавно изнесе своје мишљење, ма колико се оно разликовало од „општеприхваћеног мишљења“ лидера који владају Србијом!

Исто тако, ја нисам ни новинар, а поготову не оно што неко покушава подвести под тај појам! Уосталом, када видите како изгледају само наслови дневних таблоида,  ко нормалан би хтео бити „новинар“ иза тих наслова?

        Ја сам само једна од грађана Апатина, која има своје мишљење и која га јавно износи! Да ли се остали, па били они новинари или „новинари“, слажу са мојим мишљењем, није ми ни мало битно! А још када видим да је њихово „мишљење“ идентично са „мишљењем“ некаквих страначких „ботова“... и представља само део „хорског певања“...     

Али, исто тако, покушавам грађане подсетити и да је наша обавеза да износимо своје мишљење, поготову у оваквим временима, када нам прети нестанак! Када бисмо сви, или бар већи број нас, користили то наше право, вероватно би било и мање страха од оних „ошишаних и набилдованих“ те од „шиканирања за све и свашта“! Истовремено, убеђена сам, пре би дошли нови људи, са новим идејама, па би, уместо тужан, постао смешан, овај афоризам:

        „Изгледа да ме Бог није хтео да узме! Или је, можда, у паклу препуно, па је вишак, привремено, смештен у Србију?“

Зар није тужно да ја, у једном Апатину, морам да објашњавам зашто имам своје мишљење, које јавно изнесох, управо онима који имају „туђе а као своје мишљење“, а које нико није чуо, нити прочитао? Колико ли смо дно дотакли, ако ја морам да о свом тексту полемишем са онима који не објавише никада и никакав текст, којим би се и наслућивало да постоји њихов став о било чему из живота ове општине? Како рече један писац:

        „О мени говоре они који су у животу прочитали мање књига, него што сам их ја написао! А нисам много књига написао!“

Питате ме одакле ми храброст? Немам ни ја некакве велике храбрости, па, ето, говорим! Дапаче, можда је код мене више страха него ли код других. Али, ја не могу да гледам сва ова догађања, као да сам негде са стране, као да се то мене не дотиче. Не могу да се правим да је за мене Србија нешто небитно и да имам нешто друго у резерви, ... да је историја Србије „глупост и треба се окренути садашњости“, ... да је „морал нешто по чега се мора ићи једино у цркву“, ... да је слобода нешто што ће ми обезбедити неко други, без мога труда, ... да је све мит и некаква „теорија завере“, а реалност је само „српски сан“, ... да гледам „широм затворених очију“, ... и сутра да погледам себе у огледалу а да не пљунем!!! Ако ви то можете, нека вам буде, ... ја не могу! Како рече Рабин Израела:

        „Ја не говорим зато што имам храбрости да говорим, ја говорим зато што немам храбрости да ћутим!“

 О томе нашем „храбром“ и „јуначком“ ћутању и пристајању на „реалност“, можда најбоље рече Кустурица Емир, говорећи о Асанжу:

        „... Сада тај човек умире, али те вести, тога нема код нас. Ми смо затрпани својим локалним  ђубретом које се врти из дана у дан и које нам непрестано сугерише да је живот опасан, да не бисмо случајно помислили да бисмо могли и да га променимо! ...“

Да ли се мени „исплатило“ ово „губљење времена“ око коришћења мога права на слободу мишљења, остављам свакоме од вас на оцену и процену! Међутим, сама чињеница да сам пробудила ваше интересовање, те изазвала ваше реаговање, говори да сам успела и много више него што сам очекивала! Јер, као што се зна:

        „Бомба прво експлодира у глави!“

И код вас је пробуђено оно што имате од Бога дато, а то је свест, савест, интелигенција, хуманост, достојанство, ... а посебно потреба за слободом! Даље наставите сами!!! То што се Србијом шири страх и прети свим и свачим, ( од чега се много тога и реализује, на жалост! ), не значи да треба да се одрекнемо слободе!!! Јер, како учи Платон:

 „Слободан човек је слободан и у затвору!“

Попут одговора нашег бившег суграђанина, датог на слично питање, ево и ја вам, на крају, одговарам, у једној реченици, зашто сам „губила време и мучила се без успеха“,  котрљајући Сизифов камен:

Па, ја ћу бар имати прилику и  задовољство, а што  не рећи и част, да се сврстам међу оне ретке, који могу сваком, отворено и у лице, рећи: ја сам бар покушала, ... а, ви?

 

Вера  Дураковић