ПЉУВАЧИНА ПО ГРАЂАНИМА
Сретнем мог пајтоса Вранеша, некад најзначајнијег локалног опозиционара из времена Милошевића када је то била права уметност и храброст, а богами и вештина. Зову га опет да се укључи у локални политички живот али он то неће ни по коју цену. Нема тих пара, вели, због којих би се ја још ово мало живота трошио, на исте глупости. Нећу више ни да пишем блог. Шта да пишем и какво је то информисање где не могу да се чују обе стране. Кад се то не може, а основни је постулат новинарства, требамо ли ми грађани да будемо заморчићи, психијатри, да тумачимо шта је писац хтео да каже. Или да се преиспитујемо јесмо ли добро укапирали поруку или смо на погрешном трагу. Дакле, закључује Вранеш, не читам више ниједне новине, не гледам вести, живим живот на Дунаву, шетајући Гару, уживам у животу. Све нешто размишљам требала бих више да га виђам па и сама тако да окренем животни лист. Јер, како било да било, по грађанима, читаоцима, стварно се врши тортура, које често нису свесни, која је нарочито сад у предизборно доба више него одвратна.
НАЈУНОСНИЈА ФУНКЦИЈА У ОПШТИНИ
Греше људи када мисле да је најзначајнија и најуноснија функција у општинској управи бити председник, потпредседник, и оне звучне титуле. Није брале, није никад ни било, осим можда у време вечитог владара. А ни онда. Е, питам ја једног пријатеља, релативно аполитичног и необавештеног, али упућеног у све општинске службе због приватних проблема које је имао: Шта ти мислиш ко се највише овајди на својим функцијама? Он ко из топа: Па зна се то већ деценијама уназад. Ко се бави инспекторским пословима, поготово у грађевинарству, али и шефови из ове области. Они баратају, шта ће, где, како и под којим условима се градити. А ти што граде су углавном, част изузецима, новокомпоновани богаташи. Они дају шаком и капом, од пара до станова, рече мој пријатељ. Како су нам се мишљења поклопила дуго сам пребирала по сећању из прошлости. Сетих се тако, како кад сам први пут дошла у Апатин да радим у „Гласу комуне“ отишла да пратим неки тамо састанак у општини који се тицао некаквог урбанистичког плана града. Пред мапом један тадашњи шеф грађевинаца, урбаниста, архитеката, исприча неку причу на „стручном језику“ коју нико из тадашњег Општинског већа није разумео, као ни ја, али је тај његов план једногласно изгласан. Тако је и данас. Зато такви ликови, који тумаче шта се може, шта не може, вешто прикривају закон, траже рупе, одуговлаче поступке, и најзад себи обезбеђују дуготрајност. Што то општина на крају плаћа њих не занима. Мењају они тако партије по потреби опстанка на својим местима. А партије опет рачунају, стручњаци су то, требамо их. Е, онда се деси да их ти стручњаци увале у грдне невоље у којима општина мора да из касе грађана плаћа грдне казне и одштете, као што је то било са две куће, кад се градио Тржни центар, илити нова пијаца. Речју, паре одоше из општинске касе а одговорнима не зафали ни длака са главе. Напротив, они и даље харају, и опет исто поступају. Јер, баш их брига, није то из њиховог џепа. Имала бих још примера али нећу одједном да их потрошим. Чекам епилог најновијег скандала на помолу.
Наравно, овим не амнестирам највише функционере, јер често се ради незаконито под њиховим сугестијама, притиском, вероватно и уценама. То пишем због оних службеника који би да се држе закона али не могу из наведених или сличних разлога.
МУКА МИ ОД ПРАЗНИКА
Никада нисам имала празнике, јер новинари их немају, баш као што немају суботе и недеље, јер тад је највише догађања. Али ову причу имају и друге професије. Ето, тако пребацише Сретење у понедељак, некоме у суботу, а радницима у приватним фирмама као што су трговине и угоститељство, не добише ни суботе, ни недеље, ни понедељке. Али зато нису радиле државне службе, јавне установе и предузећа, јер они су се ваљда једини уморили у својим канцеларијама и треба им тај мини одмор. Ако су празници нека буду за све или ни за кога. Зато смо, ето и заборавили, некадашње празничне атмосфере за Први Мај, када су се куће кречиле а јорговани стављали у уличне прозоре, ондашњи 29. Новембар кад су се клале свиње, итд. Ајд, доста више баладирања.
Софија Пуалић-Шперо
