КОЛИЦА ЗА БЕБЕ 1.000 ЕВРА
Била сам запрепашћена када сам чула да има родитеља који за дечја колица издвајају 1.000 а и за најскупља 2.000 евра. Ова колица, колико чујем нису ништа посебно по својим функцијама, али су зато маркирана. Има и оних који за половна али маркирана колица дају 800 евра. Наравно, овкаве скупоцене ствари, могу да приуште само они са дубљим џепом. Али ми људи наводе примере и оних који имају просечна примања али не маре јер како мисле за њихову децу морају бити маркиране ствари. Јер, искрено није ми јасно, да ли се неко загледа у колица или у бебу.
И тако се почиње. Када дете одраста наствља се куповина робних марки. Од вртића до средње школе. Осим тога, да њихова деца не би „штрчала“ и они најсиромашнији се труде да последњи динар одвоје за фирмиране патике. Дешава се, кажу ми неки просветари, да деце која носе јефтиније патике, често буду предмет подсмеха другара.
И тако је то у нашем друштву. Све то бива некако нормално, иако није, па и то да се више прича о ручку на слави него о слави, више од даћи него о покојнику, више о гардероби него о карактеру човека и тако даље.
И заиста форма је потпуно заменила суштину. Тиме су нам због поремећног система вредности девалвирани и сви друштвени и моралн стандарди. Суноврат је очигледан.
МИНИСТРЕ ПОСЕТИТЕ БОЛНИЦУ
Свака част за клиничке центре који се граде у великим градовима. Сваки динар уложен у здраство је већи него обичан динар. И баш због тога, што се некако почело више издвајати за здраство, 200.000 становника Западанобачког округа који гравитарју ка болници у Сомбору, било би сигурно захвално министру здравља др Златибору Лончару, да обиђе нашу болницу, и на лицу места се увери у каквом су стању објекти старог дела болнице.
Слика је за мене била недавно више него поразна. Наиме, док сам због своје болести чекала у амбуланти, имала сам времена не само да приметим амбијент него и коментаришем са једним старијим пацијентима. Рече ми један декица, долазим овде већ деценијама, али је све као некад. Влага ударила, не вреди ни кречити, дрвенарија пропала, промаја на све стране... Видим да човек није само пацијент већ и мајстор. Испостави се да стварно јесте био зидар и молер. На крају наше приче ми рече: Ма није мени због мене, моје је прошло, али се бојим да ће моју унучад иста слика дочекати за деценију-две-три. И још додаде: Дивим се ја медицинском особљу које овде ради годинама. Често су на мети критике због понекад нељубазности, али и сам би био такав, када видим окружење у којем проводим, сваки дан део свог живота.
Крај. Зато Министре, дођите и уверите се! Можда који динар стигне и до провинције!
ЂУБРЕ НА СВЕ СТРАНЕ
Сећам се када су на Кружном насипу огромна средства уложена да се затрпа огромна јама и поравна површина. На том месту усред града, поред туристичког дела Дунава, била је огромна депонија. И чинило се када су ударени на дестеине стубића као заштита да се ту не баца шут да је овде крај тој депонији. Али, авај, ено поново ниче, и то великом брзином. По принципу „кад може он могу и ја“.
Ма не вреди нама стотине инспектора да даноноћно дежурају кажњавајући кривце. Њих је увек више од оних савесних грађана који штите своје окружење и животну средину уредно водећи рачуна о сопственом смећу.
С.П.Ш.
