НЕМА НИШТА БЕСПЛАТНО
Мука ми је више од парола, (а заиста су само пароле), како нам је школство, здраство бесплатно. То би требало да буду две најважније социјалне категорије хуманог друштва, а оне су заправо најскупље. Ето, пре неколико у апотеци пита жена фармацеуткњу, кад је овај лек поскупео за месец дана? Жена љубазно одговара: Па сви лекови су поскупели, нисмо ми криви!
И нису. Поскупеле су дажбине фрамацеутске мафије. Мало им је било!
При том, нико од некад радних људи, а ни данашњи радници, нису озбиљно поставили питање: Зашто нам од плате откидате динаре за здраство?
Моји пријатељи из Апатина који годинама већ живе у Канади и Аустралији имају искуства из здраствених система тих, како би се некад рекло, (уф капиталистичких, држава). Тамо су хронични болесници, па и они други, потпуно здраствено заштићени. Не плаћају лекове, они се подразумевају, или их плаћају минимално у односу на примања плата и пензија.
Но, овај текст је посвећен жени, која је морала да узме лихварски, (зеленашки кредит) да би себи као пензионерка могла да плаћа и добија одређене јој терапије. У подручје зеленашки камата није имала времена да се упушта и проучава. Било је хитно. Сад већ принуђена да се тако сналази зна да је камата код једних 20 одсто а код других може проћи за 10.
Ето, тако оде цела њена пензија, на отплату камата. Шта онда рећи? Зар ћемо и даље тврдити како нам је здраство бесплатно? И да ли ће се појавити неко и рећи, нећемо цео радни век одбијати од плата за здраство, које плаћамо? Тешко!
Слично са школством. Некад, 70-тих година, моје студирање је било мања ставка у породичном буџету. Није се плаћао упис на факултет, сви смо били бесплатни, дељени су кредити и стипендије, који су се враћали кад се запослимо, неко ни тада. Сада се родитељи спремају да школују децу размишљајући како ћемо све издражати. И зато, кад ми неко каже, ма џабе нам је здраство и школовање, знам да тај неко, није искусио животне чињенице.
МЕТУЗАЛЕМИ СЕ НЕ ДАЈУ
Према писању моје колегинице, новинарке, гужва се направила у СПС-у пред ове изборе. Према наводима у њиховим редовима ровари владајући СНС. Можда и ровари, али ја имам нешто другачије запажање. Рекла бих пре, да у овој „вечној“ партији, махом моји исписници, да кажем метузалеми, као што сам и ја, навикли на фотеље одборника, па им се не да да мењају свој положај. Ушло им у крв политичарење.
Нема везе што су они, баш исто као и ја, већ помало зарђали, навика је навика.
Ајд бре људи, уживајте бар малчице у својим пензијама, унуцима и праунуцима, манте се политике са прастарим идејама из периода живота кад сте ви били млади и полетни!
НЕКАДАШЊИ „ГЛАС КОМУНЕ“
Сретнем у граду једну нашу суграђанку која је из хобија волела да пише приповетке. Иако није завршила књижевност изузетно је талентована. Због тога је у некадашњем „Гласу коуне“ за своје приче добијала награде у редовно годишње рсписиваном конкурсу од потпуно неутралног али стручног жирија. Сад нема, како каже, где да објављује своје приповетке, јер нико то више овде не негује. Онда се сетих да смо ми у Апатину имали Клуб књижевника, часопис „Истер“ и да је култура била ипак на неки начин заступљена. Нико нам то није ускратио, али није ни подржао. Ето, и због тога смо постали, у пежоративном, али и другом смислу, село. Ко бојаги, нисмо сељаци, али смо културно село.
Речју, нема писане речи.
С.П.Ш.
