„Садржај слике је у оку посматрача!“

 

„... Маскенбал или маскарада је карневал под маскама. Обавезно је праћен музиком уличних свирача, који су и сами маскирани. ... Маскенбал је, с друге стране, настао и као могућност да се људи, макар и на кратко, ослободе тешких друштвено – моралних стега... Просто речено, бал под маскама је био друштвени „вентил“ кроз који су људи изразили своју слободну вољу, бал на ком је свима и све било дозвољено, а највише – бал на ком је свако могао, иако под маском, да покаже своје „право“ лице!...“

Овако се у Википедији описује маскенбал. Опште веровање, по Википедији, је да је бал под маскама настао „из људске потребе за моралном слободом“!

„... Живот је маскенбал, свако се крије, ако у себе сигуран није...“

Многи ствараоци, почев од песника, прозаиста, па до ликовних и музичких генијалаца,  су као тему, у својим делима, имали управо маскенбал. Горе наведох стихове песме „Живот је маскенбал“, која је много била популарна у доба наше младости ( мислим на ове генерације, којима је забрањено, или много ограничено, кретање! ), што је, за то доба, била и једна од дефиниција тадашњег начина живота. Сигурност у себе, као основни елеменат за живот без маске, је подразумевао много тога: првенствено знање, које се стиче општим образовањем, што нам даје могућност да препознамо појаве око нас; морална вертикала, која не дозвољава многе препреке типа „ко нам то рече?“; духовна вертикала, која нам не дозвољава да одћутимо над појавама које су штетне за нас, или за другога; социјална вертикала која нас везује за друштвену заједницу, као њен део, који мора да штити ту заједницу, без обзира да ли то  раде и остали чланови заједнице, ...  Дакле, првенствено нам знање, које се ослања на наше духовно и морално биће, даје могућност да живимо слободно, и да без маске, покажемо своје право лице! Ма колико се оно другима свиђало, или не!!!

 

„Кад је бал, нек је бал под маскама!“

 

Ваљда из горе наведених разлога, настаде и ова изрека. Ако већ хоћемо да се веселимо, онда дај нека се свако весели на начин како мисли да је најбоље по њега, те како је завредио.  Иза маске, која штити његов его од њега самога, барони постају скитнице, лакеји постају барони, служавке постају  баронесе, баронесе постају опатице, краљеви ... углавном остају краљеви, ...

Када, у поноћ, ( или у неко друго време, када се то одреди! ), падне наређење да се маске скину, онда престаје, за многе, бајка, и стиже их сурова реалност. Зато чину скидања маски остају присутни само они чије маске су указивале на нешто мање,  него на оно што носилац маске стварно јесте. Ни једна служавка, са маском баронице, није остала да скине маску пред свима! А, камоли један кочијаш, са маском гренадира, који се љубакао са бароницом под маском опатице!   Не, када се скидају маске, остају само они којима, реално, за слободно понашање, маска није била ни потребна!

И тако, до следећег маскенбала, ... и „живот је маскенбал“ постаде стварност...

 

Данас, изгледа да нам Бог тако одреди, сви морасмо ставити маске, као превентивну заштиту од пошасти зване вирус. Ваљда то, стављање маски, постаде извор снаге, која полако крену да потискује већ дуго у нама накупљани страх, те почесмо да ствари сагледавамо на нови начин. Одједном нам постаде разумљивија она тврдња:

„Држава је једина заштита народу од олуја историје!“

То нас натера да се замислимо да ли ми имамо државу, и колико је она наша? Да ли смо се олако одрекли „наше“ државе, зарад нечега што, сада се види, не постоји? Морасмо да се запитамо коме се одрекосмо својих људских права, а посебно зарад каквих обећања? Надам се да ћемо се, ускоро, запитати, када то престадосмо да дајемо налоге онима који воде нашу државу, а почесмо само да се задовољавамо њиховим некаквим обећањима?

Када видимо шта тај мали вирус учини на целој планети Земљи, те како се сви односе према њему, да ли нам је касно да се запитамо коме смо ми то дали бланко овлашћење да, у наше име, одлучују у нашој држави, дајући наш суверенитет за некакве интеграције, од којих, сада се види, не добијамо ни близу онога чега се одричемо?

А, какво је стање код тих, са којима се у наше име, ( и без наше сагласности! ) „преговара“, најбоље говори изјава Професора на Харварду Стивена Волта:

„Није морало да  буде овако, али комбинација смртоносног вируса, неадекватног планирања и неспособних лидера довела је човечанство на нови и забрињавајући пут!“

Какво је стање тренутно у свету, сведоци смо свакодневним извештавањем са свих средстава информисања. Још када се послужимо друштвеним мрежама, на којима је, мора се признати, много мање цензуре ( али, мора се признати, на којима има више и „непроверених“ информација! ), видимо какво је стање међу земљама Европске Уније, чијем чланству, тврде наше вође, ми тежимо! Од чврстине, демонстриране увођењем санкција слабијим од себе, не остаде ништа када се суочише са маленим вирусом!!! Од заједништва, демонстрираног забранама свега и свачега другима, не остаде ништа када је требало заштитити грађане ЕУ, него се све то сведе на сваку  државу посебно!

Готово невероватно, узимајући у обзир оно што нам наше вође говоре о нашој жељи за улазак у ЕУ те благодетима по нас уласком у то „друштво“, звучи вест да су Италији, оснивачу и чланици ЕУ, у борби за заштиту Италијана од пошасти вируса, помогле Русија, Кина и Куба!?

Чак, за неверовати звучи да су партнери Италије из ЕУ, Чешка и Пољска, на својим аеродромима, узели медицинску опрему која је из Кине ишла у Италију!?

Ко би могао поверовати да ће САД, које имају у Италији ни мање, ни више, него 116 војних база, однети из Италије пола милиона тестова за вирус, управо у време када дневно од тог вируса у Италији умире око хиљаду Италијана!? Оставише свога партнера из НАТО да се сам стара о себи, и поред некаквих споразума о одбрани и слично!? Чак, дозволише да Италијани траже помоћ од оних против којих су, управо под командом САД и ЕУ, уводили санкције и против кога, као јединог непријатеља, вежбају већ годинама!?  Како се тврди у овом афоризму, долази нам време отрежњења:

„Као што се у изазовним и ванредним тренуцима показује прави карактер људи, тако се у светским кризама показује и природа политичких и друштвених заједница.

Док се носе маске, ово су дани и када – маске падају!“

Паметне није ни мало зачудило да су Италијани, ових дана, скидали са јарбола заставе ЕУ, а качили, у знак искрене захвалности, заставе Русије и Кине!

А, како и да то не ураде? Док се војник САД забарикадирао у бази Авијено, у Италији, дотле руски војник врши дезинфекцију заражених подручја где умиру многи Италијани!

Драги моји Апатинци, има ли међу вама још ико коме није јасно шта је Европска Унија, након пада њене маске?

А, како се иста та ЕУ односи према грађанима, који живе у чланицама те Уније, најбоље говори овај афоризам:

„Грађани могу да бирају да ли ће да брзо  умру од короне, или након тога да дуго умиру од глади!“

Како изгледа безбедност чланица НАТО, ( узгред, готово све државе ЕУ су и чланице НАТО! ), најбоље показаше Италијанима! Зар нису власти у Пољској, Чешкој, а да не говоримо о Балтичким државама, забранили руским авионима прелет, којим су Руси допремали медицинску помоћ Италији? Да би руски авиони морали летети више неколико хиљада километара?

Моји поштовани Апатинци, то се управо дешава у време када су авиони тих нато злочинаца, пре двадесет година, „милосрдно“ истресали бомбе на нашу државу! Сећате ли се са каквим су се сировим и суровим подсмехом хвалили својој храбрости, и „успесима“ након ноћног истресања тона бомби са осиромашеним уранијумом по болницама и породилиштима по Србији? Јуначине порушише мостове по Србији, зарад добра по Србе и остале грађане Србије!?

Разумем зашто су они све то радили! Они су особе ограничена ума, без моралних начела и са инстиктом за преживљавање! И ништа друго! Као такви, нису ништа друго до ли оруђе у рукама злотвора, који владају овом планетом!

Мени нисмо јасни ми, жртве тих фашисоидних агресора, када дозволимо да неко у наше име говори како желимо да уђемо у заједницу са њима!!! Још, притом, молимо их да нас приме??

Како ли би се тек понашали према нама, када се овако понеше према Италијанима, својим истомишљеницима и савезницима???

Зар ћете дозволити да буде у праву злотвор Шеј, који тада рече: „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити!“

Драги моји Апатинци, маске су пале у читавој Европи, и на већем делу планете! Ко жели да види, дата му је могућност!

Хоћете ли ви да верујете више својим очима, или ономе што вам кажу, остаје на вама!

Или вама ништа не значи  овај афоризам, који кружи планетом:

„Срећан ти XXI век  човече!

И, обавезно пери руке,

док ти други испирају мозак и цеде душу!“

Вера Дураковић