ИСКУСТВО НАШЕ СУГРАЂАНКЕ „ЗАРОБЉЕНЕ“ У НЕМАЧКОЈ

Објављено: 04.04.2020.

 

ЉУДИ СУ ЉУДИ, БЕЗ ОБЗИРА НА ГРАНИЦЕ

Пандемија вируса корона директно је утицала на наше животе, одложила планове и одлуке, онемогућила кретања. Многи наши људи остали су, због забране кретања и затворених граница „заробљени“ у туђим домовима, чекајући време када ће моћи да крену својој кући, у Србију. Најбројније међу њима су наше жене, затечене на пословима неговатељица у Немачкој, Аустрији или Италији.

Једна од њих је наша суграђанка Бранка Кокаи. Смена јој се завршавала 19. марта, али су тада границе већ биле затворене, те је морала да остане у околини Минхена, у дому баке коју је неговала.

-Помирила сам се са тим, јер нисам имала избора, баш као и све моје колегинице, које је ванредно стање и затварање граница затекло на „штели“. Остала сам на послу док се ситуација не нормализује и не дође колегиница која треба да ме мења, прича нам Бранка, наглашавајући да јој најтеже пада што је тако дуго одвојена од породице.

Међутим, бака коју је неговала две и по године, преминула је пре недељу дана. Шта и како даље, запитала се, у трену, наша суграђанка, али је одговор, који је распршио све њене страхове, добила веома брзо.

-Бакина породица, односно син Еди, који живи у близини са супругом и ћерком, ми је одмах рекао да не треба да бринем, да остајем у кући све док се границе не отворе и поново се успостави превоз, да ће ми он обезбедити све што ми је потребно за живот и, уз то, редовно ми давати плату док год будем овде, ма колико то потрајало. Овим гестом потврдиоје да ко је човек - човек је и то нема везе са националношћу, границама, различитим менталитетима, емотивно нам прича Бранка, пуна захвалности за породицу у којој је радила претходних две и по године...

Наглашава и нешто што је веома боли. А то је да јој се ова немачка породица нашла у овој тешкој ситуацији далеко више него њена држава, која је за све ово што насје снашло окривила наше грађане у иностранству, које је мука натерала да оду и тамо пронађу посао, јер га нису имали у својој земљи.

-У кући имам залиха хране,воде и сокова за скоро месец дана. Еди ми је чак донео и цигарете, јер зна да сам пушач. О мени брине као о блиском члану породице. То чини зато што је човек. Ја сам за њега само једна странкиња, која је чувалаи неговала његову мајку и за то увек била поштено плаћена и награђена, прича Бранка.

Додаје и да је Еди бајкер, што је по њој такође битно за целу причу.

-Бајкерски кодекси јасно кажу да смо сви браћа и сестре, небитно ко је и одакле је. Моја кућа је и твоја, код мене имаш увек све, ако си у невољи и шта год ти у животу затреба, ту сам за тебе, отприлике би био бајкерски кодекс, а Еди је, својим великим, бајкерским срцем, то и потврдио, нагласила је наша саговорница и,тешка срца изговорила оно како се осећа: „За једног Немца сам сестра, а за моју државу грешка,уколико ме пусте да дођем својој кући...


Ј.Миљуш