ЛЕКАРИ УДАРИЛИ НА ЛЕКАРЕ
У овој држави све је политизовано и све је могуће што није забележено нигде у свету. И то у моменту пандемије вируса када би сви заједно, посебно лекари, требали бити кооперативни.
Тек, појавила се петиција групе лекара, која критикује, без икаквих аргумената и нуђења решења, колеге лекаре који су месецима у првим борбеним редовима против короне. Неки од тих лекара у првом ешалону месеце проводи у болници, чак породице не посећују, стално су под скафандерима и другом опремом, спасавајући најтеже болеснике. Њихове колеге, који су у позадини, немају везе са оболелим од вируса, су из заветрине потписали дотичну петицију, иако немају стручно везе са епидемиологијом, већ су неких других специјализација, и осим што имају титулу ДР., део никад није ни радио са пацијентима.
Ипак, сви без обзира су положили Хипократову заклетву. Али изгледа да су то заборавили.
Чини ми се разумним мишљење да су потписници петиције затражили да они буду у првој линији форнта, бар једно време, како би макар на кратко, заменили у првим редовима колеге.
А све се чини, да је политика опет уплела своје прсте, иза овог, као и бројних других случајева, која се дешавају у овом друштву. А све је започело бројним коментари на друштвеним мрежама аматера, анонимних фаца, које критикују лекаре а да везе немају са медицином. Ето и зато мислим да је све исполитизовано и да је наставак тога што се успело „ударити лекари на лекаре“.
Сад, у најгоре време, почели смо више него нехумано, да се преко белесних, води политичка борба.
НАЈТЕЖЕ РАДИЛИ А НАЈМАЊА ПЕНЗИЈА
Имам много пријатеља у пензији. Што више сазнајем о њима почела сам да размишљам о неправди пензионог система. Раднице које су цео живот радиле у текстилним фирмама Апатексу, Чарапари, код обућара Истра,Идеал и Луксор, и други имали су најтеже послове, радећи за машинама, у загађеном простору, имају данас минималне пензије. Како је у овим гранама привреде највише жена оне су после тешких смена морале да брину о својим породицама.
Паралелно са њима радиле су у јавним установама жене које ништа од папира и оловке нису пипнуле, које су имале средњу школску спрему, а добијале плате дупло веће, од дотичних радника за машином и обавезном нормом.
Још ми је већа мука, када видим и оне, за које цео град зна да никад ништа нису радили, формално били на радном месту, али у дубокој хладовини, као зарадили изнад просечне пензије.
Социјално је зато најправеднији пензиони систем Аустралије и Канаде, где сви пензионери имају исте пензије, колико директори тако и радници. Тамо се рачуна да је директор током радног века имао већу плату и тиме више уштеде за старост, од радника који то није у могућности. Е, они су у комунизму, а не ми, који смо тобож једно време били у комунистичко-социјалистичком систему.
ЕКСПЛОАТАЦИЈА НОВИНАРА
Новинарство никад није било на нижим гранама него данас. Медији су постали не смо политички полигони већ праве скривене мафијашке групе. Паре се згрћу на разне начине, а од тих пара најмање вајде имају новинари, а посебно хонорарци. Када су навалили да се медији приватизују, да не буду финасиране из државних пара, како би тобож биле неутралне, тада је почела права помама за медијима. Сад, из ове перспективе чини ми се да је све добро смишљено. Медији су тада постали мафијашки системи преко којих се опет троше државне паре, али на скривен, перфидан начин.
Зато ми се искрено згадило наовинарство које то више и није. Још више ми се згадило што се новинарима хонорарним дописницима, исплаћује суме, за које не можеш купити цигарете за три дана. Кајмак узимају други не људи из новинарства!
Новинарска професија не постоји више. Подцењена до краја док интересне групе убиру кајмак, понижавајући сваки разум.
С.П.Ш.
