Волим псе! Волим псе, као људе и осећам, некако, као да се разумемо! Али, схватимо једно – псима није место на улици!

Ово што се у мом граду дешава, равно је научној фантастици. Помодарство, везано за псе је, отприлике, као и свугде. Срећом, тренутно су на цени мали бели, шпицеви, мопсови... Надам се да и они, ускоро, неће преплавити улице. Мислим, оно, кад као играчке досаде деци,а родитељи схвате да и они пишке,каке,прљају кућу и захтевају своје време у интеракцији са људима.

Време стафорда,питова,добермана је прошло,ал’ време мешанаца никада не пролази. Они су много слатки када су мали,али врло брзо израсту у „недефинисане“ облике (велике,средње, мале...). И, наравно, завршавају на улици!

Врло често се зна чији је био неки пас,али нико,баш нико,никога није прозвао,а камоли пријавио комуналној инспекцији! Тако да се, у мом граду,неким чудом појављују нови, и нови, и нови пси.Чопори од по пет,шест паса су поделили улице,блокове, квартове,ливаде... Само освану нови чопори,не нови пси,већ нови чопори! Е, ту почиње та научна фантастика.

Да свака друга кућа избаци свог пса,колико их шинтери купе,не би било ни једног на улици одавно. И још нешто,једном месечно чопор, на који сте навикли и таман сте опуштено почели пролазити поред њега,нестане,али зато, убрзо, осване нови!

После неког времена,поново се појаве и неки од пре. Онда неко време,скоро да их нема,па онда опет,неки нови и неки стари...
Како год, живот на улици није живот. Нађу се увек неки добри људи који покушавају о њима да брину, да их хране, доносе воду, ако се неки повредипомогну му,ал’ опет - ни једна пријава! Много гунђања, критика,али ни једне пријаве,ником. Ни појединцу,ни инспекцији!

Па ваљда се и инспекција може пријавити да не ради свој посао? А не ради га! Јос ме никада,нико није зауставио и проверио да ли ми је пас чипован и вакцинисан. Никада нисам видела комуналне или ветеринарске инспекторе да иду улицом и контролишу. Да су покуцали на нечију капију да виде да ли се власници придржавају закона о добробити животиња,да ли им је пас на ланцу,да ли живи у добрим условима,да ли има чипи да ли је заштићен од беснила и заразних болести. Не,наравно. Да би се вршила контрола,мора се изаћи из канцеларије и кренути на терен. Мора се ући у конфликт са рођацима и пријатељима и,што је јос горе, посао се мора одрадити до краја!

Написала сам пријаву,не једном,неколико пута. Знате шта сам добила? Уместо одговора и реаговања - добила сам непријатеље! Али не у људима којима је пријава писана,већ непријатеље у комуналној инспекцији,локалној самоуправи,општинским надлежним службама?! Еееј,замислите, само зато што сам их упутила да раде посао за коју примају плату!

И да, да се подсетимо, по покупљеном псу локална самоуправа плаћа шинтерима око 12.000динара. Па однеси,донеси,па опет однеси,донеси...По принципу - мало теби,мало мени,па опет мени и тако...

С.К.