ЈОВАН, МИ И НЕМАЧКА
Наш суграђанин, Јован Пазман, ту поред нас, у Купусини, са 96 година, без икаквих примања остао је непримећен, и практично напуштен, иако је за ову државу као борац Батинске битке, заслужио, ако ништа нормалан живот остарелог лица, а да то нико није приметио осим појединаца из његовог комшилука.
Па јесмо ли ми у општини сви Њујорк па да не знамо ништа око нас?
И тако ми паде на памет моја друга која зарађује у Намачкој бринући о старијим људима. Тек, она је једно време проводила у омаленом месту бринући о једној баки. Прича, како су за време њеног службовања код старице два пута дневно долазиле две медицинске сестре која су јој само навлачиле специјалне чарапе и лепили фластере. Мој друга је понудила да она то чини јер је третман био једноставан, а онда су медицинари рекли да је то њихова дужност и захвалили јој се на доброј вољи. Даље ми исприча како је саки дан тачно у подне дотичну старицу звао телефоном градоначелник (по нашем председник Месне заједнице) тог села са око 3.000 становника да је пита за здравље и да ли јој је нешто неопходно. И тако сваког дана у подне! Нисам могла да верујем, али је истина.
Сад знам ја да Немчка посебно води рачуна о најстаријим суграђанима и да је богата земља. Да има своје здраство преко Кранкенхауса (врсте здраственог осигурајавућег фонда). Али знам и да сви грађани наше земље целог живота плаћају здраствено осигурање преко аутоматског одбијања од плата.
Иако ова поређења нису реална, ипак се питам, да ли ми можемо ако ништа, да помогнемо кроз неке фондове и водимо више бриге за најстарије суграђане.
БЕЖЕ ОД СОЦИЈАЛНИХ КАРТИ!?
Већ ми је мука колико се прича да ће се у држави увести социјалне карте, како би се видело, ко је стварно угрожен а ко се шверцује. Та методологија јо није уведена. Кад ће, не зна се. Због тога Центри за социјални рад, ни криви ни дужни, трпе критике и морају да поступају по законима од превише деценија. Зато се дешава да они који могу да „ишчупају реп волу“ потпуно радно способни добијају по тим старим критеријума социјалу док глуваре по кафанама, а беспомоћни ћуте.
П.С.
Жена са 30 година стажа добије пензију 18 хиљада. Љута. Каже боље да будем социјала. Добићу дрва, пакете и другу помоћ, а деца би имала бесплатне уџбенике... Ево одричем се 30 година стажа, одричем се пензије, и тражим социјалу.
ПРАВДА ЗА ФРИ ЛЕНСЕРЕ
Мој бивши колега из Апатина и друг после губитка посла почео је да се бави информатиком приватно јер је одувек био талентован за те послове који су мени изгледали ако научна фантастика, како јуче тако данас. Елем поента је у томе што је мој друг успео након година искушавања да себи обезбеди посао за који сада је за наше прилике добро плаћен. Таквих је много у Србији. Они сами себи плаћају осигурање и остале дажбине. Раде за стране компаније.
Сад им траже, кад су видели да добро зарађују, да им откину порез пет година уназад. Ма где то има уназад? А осим тога они раде за стране фирме, нико им овде не гарантује ни плате, ни пензије, ни здраствено осиграње, али гарантују порез уназад! Ајд, бре!
С.П.Ш.
