ТЕКСАС ПОШТА
Што се више директора мења у централној Пошти то горе по грађане а и саме поштаре. Њихов број је све мањи, плате мизерне за такав тежачки рад а посла све више. Прелезе они на километре сваког дана, пентрају се по спратовима, разносе разне позиве које грађани треба да потписују, а свакоме су ко комшије.
У целом Апатину има свега шест поштара. Ако се један разболи грађани његовог кварта незадовољни, касне пошиљке и рачуни, а при том нико не осуђује руководство поште, већ саме поштаре.
А да не причамо да нам поштанска сала са својим изгледом а и редовима који се стварају више личи на неку тексас постају него на савремени простор 21. века. И за то опет нису криви шалтерски службеници на којима искаљујемо незадовољство него руководство које из године у годину смањује број службеника не марећи о грађанима, корисницима поште.
Рече ми један човек све је почело откад се Крки са својим кадровима дочепао Поште као јавног предузећа које је неопходно и профитабилно. Можда јестемека али за све директоре и шефове широм земље. Остали запослени на најтежим пословима, попут поштара, а и шалтерских службеника, су у све горем положају, норме им се повећавају, а они све више посла.
Видећемо хоће ли нови директор Поште, некадашњи не баш успешан министар, урадити промене које ће се тицати грађана, или ће као што је био на министарском месту, за њега то бити тек само добра плата.
НОВИНАРИ У БОМБАРДОВАЊУ
Скоро да нема месеца у години у коме се Срби не подсећају на за њих трагичне догађаје из историје и страдања целог народа. Али, ето, подсети ме колегиница Јасминка, са својим сећањем на тадашњи од пре 22 године Радио Апатин. Да, новинари су били једини, који су данонћно радили, емитовали програм, причали преко радио таласа са грађанима, разбијали им страх. Радио Апатин после тих догађаја није бар симболично награђен ни са оном чувеном Октобарском наградом која се делила шаком и капом. А сећам се да је тада било прича да би требало бар да се запосленим новинарима тадашњег Радио Апатина додели то признање.
П.С.
Редакција сама се одлучила да целу ноћ буду дежурства и емитује се конатакт програм. Тадашњи директор пок. Перо Танкосић предложио ноћу дежура мушки део редакције. Међутим моје колегинице Јаца и Вука добровољно су понудиле да и оне имају ноћна дежурства. И тако би. Е сад да признам, после толико година, у мене се увукао страх, те тако се нисам пријавила у женској целоноћној смени.
АНТИВАКСЕРИ
Један познати апатински антиваксер, противник свих мера, од маске до физичког растојања, па до тога да су вакцине сама вода, се повукао са друштвених мрежа. Разболели се неки од његових следбеника. Лично више верујем науци, људима од струке, него неким ликовима, аматерима за медицину. Па и ако се неко разболи и после вакцине бар ће знати да је покушао да сачува своје и здравље својих најближих.
С.П.Ш.
