ГРАД ПЕНЗИОНЕРА
Сад тек капирам зашто су оне безбројне клупе у центру и на Тргу постављене а за то силне паре издвојене. Већ тада изгледа се схватило да је овде све више пензионера а све мање младих. Ничу дечја и друга игралишта а нигде неког производног предузећа. За нас маторе чувеном Робно транспортном центру (то је онај насути поред Дунава пустињски песак) никла једна фабрика текстила италијанска. А требало их је бити мноштво. Требала је да се гради Лука на Дунаву, долазили инвеститори разни али нико ништа. Сада се те ствари и не помињу као ни неке нове. Нико ништа на плану инвестирња ни не помиње. Понекад се чини да је време овде стало. Предлажем локалној власти да некако успостави неки стратегијски правац и за њега обзбеди политичку подршки из власти у Београду. Јер видим где се председник појави ниче нова инвестиција. Али за све је потребна упорност и мукотрпан рад са дугорочном визијом. Мислим да сад нико нема попис колико заправо Апатин има становника. Извесно бар за трећину мање него пре двадесетак година. Иако је ово проблем целе Србије овај наш град има велике перспективе само везане за Дунав. И најзад како је могуће да су Оџаци последњих неколико година по инвестицијама испред не само Апатина већ и Сомора. Значи где је политика ту су инвестиције. Нажалост, тако је, иако су компративне предности, на нашој страни, баш због Дунава.
КОРОНА НАС ДИСЦИПЛИНОВАЛА
Упркос бројним стравичним последицама по људе ова пошаст од короне увела је нова правила у наше животе. Тако, например, ових дана обитовала сам у орднацијама Дома здравља. Те тако без заказивања нема прегледа што је утицало на у чекаоницама нема више оних гужви где се не може доћи до ваздуха. А то је могло и пре короне. Али, док мука не натера, изгледа нема ни дисциплине. Кад пође ова пошаст нека као и сад остану ова првила. Биће нам свима лакше и пацијентима и медицинском особљу.
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ
Музичка школа и радионица „Кидс ФЕСТ“ организују радионичке часове музичког васпитања за малу децу. Знам да је музичар Милорад Баста један од ретких који тежи да својим ентузијазмом шири и популаризује музику. Наравно са две сараднице наставнице солфеђа Ану Пашалић и Ивану Антунић Бутковић које су прихватиле идеју. И још једна његова идеја је да се направи књига о апатинским музичарима и групама које се отвориле видике популарне музике у нашем граду неких година што би био допринос укупном очувању баштине града до заборава. Својеврсни музички алманах.
С.П.Ш.
