ИЗ МОГ УГЛА: НАКАРАДНИ ПАРКИНГ, ГДЕ СТАНУЈЕТЕ, ОДЛАЗАК НОВИНАРА

Објављено: 17.07.2021.


НАКАРАДНИ ПАРКИНГ

Речју, новоизграђени паркинг код „Максија“ није ништа друго него бацање општинских (наших) пара. Недељама рушен стари, вађен бетон, стављање бехатона, нико није баш разумео, с обзиром да је стари био потпуно задовољавајући. И не само то, него је био функционалнији, од овог новосаграђеног.

Не знам ко је целу ствар око изградње беспотребног новог паркинга покренуо. Ипак ме занима образложење општине. Наслућујем шта је у питању,, али немам доказ, јер овде што год се гради нема образложење нити саопштење за грађане. Зато оправдана сумња да је реч о разним диловима а да се све врти око пара. Неће бити да је естетика мотив!

Питам се колико је новца утршено у паркинг и колико је шта коштало? Јел то тако тешко саопштити? И наравно разлог што и да ли је ова инвестиција која, чини ми се није мала, била неопходна у односу на масу запуштених тротоара и коловоза?


ЗНАТЕ ЛИ ГДЕ СТАНУЈЕТЕ?

Улицу Милоша Обилића не може наћи странац нити возачи експрес поште и пошиљки. Не може јер на свакој кући на плавој таблици пише Бориса Кидрича. (Знате то је онај словеначки функционер из Другог рата). Та једна од централних и прометних улица била је некад и Београдска. Моја генерације је и данас тако зове, неки је зову и Бориса Кидрича, а мало ко зна да је Милоша Обилића, што је неких 20-так година. Ето, прође, а таблице никако да се промене.

Сретнем једног пријатеља и коментаришем ово запажање а он ће успут. Па шта се чудиш, ми Срби, које жигошу као тешке националисте и шовинисте, имамо улице почев од Матије Губца, који дизао сељачки устанак у тамо неком веку у Хрватској, до Примосрке, Јадранске, а да ми немамо везе са Јадраном, донедавне Загребачке, итд.

Кад су својевремено било у моди мењање назива улица, а то није тако давно, после најновијег рата, неки називи су без везе мењани. Шта мислите у Вуковару за улицу Београдску или Бачку?


ОДЛАЗАК НОВИНАРА

За 20-сетак година колико сам радила у старом, изворном, „Гласу комуне“ нестала је плејада новинара у најбољим средњим па и млађим годинама. Редом по личном памћењу: Јелена Димић, секретарица, моја школска другарица, Драган Радонић, фоторепортер, Младен Узелац, технички уредник, Јован Бацковић, уредник и мој школски исписник, Перо Танкосић, дугогодшњи директор и главни и одговорни уредник, Миодраг Баћанов, тонски уредник и новинар, Јован Бањац, спортски новинар. Пре њих и други које нисам упознала и радила са њима. Нико од њих није доживео пензију.

А шиканирање од сваке власти им је био свакодневни део професије!

И онда се питате: Да ли овај незахвалан посао заслужује плаћање животима?

Након десетковања редакције су преостале угасили и послали на Биро а изворни „Глас комуне“ препустили београдским тајкунима! Тек да се зна и евентуално макар и у овој верзији остало у архиви.

 

С.П.Ш.