НАСЛЕДСТВО ПОСТАЛО БРЕМЕ
У неколико мени познатих случајева највећу корист од наследства имају нотари. Услуге које ова служба наплаћује некада су чак скупље од добити коју добијају наследници. Познат је случај наше суграђанке (а није једина) која већ други пут плаћа нотарску администрацију да би раскрстила оставинско наследство које не вреди ни 2.000 евра а она и њена родбина су готово исто толико платили разне таксе и нотара.
Али није само проблем у томе, каже она. Већи јој проблем представља силна администрација и обилажење разноразних шалтера. Како нисмо познати по педантерији вођења књига дешава се да због једног слова, датума и слично, после имамо прегршт проблема у којима им не помаже нотар, већ сами морају да иду од службе до службе, од катастра до поново нотара, а често и до адвоката.
Шта рећи у ери компјутера и шта рећи о чувеној дигитализацији. Мастиљава оловка још влада. Речју, далеко смо ми од уређених земаља у којима грађани наследство регулишу за дан зато јер је цела процедура поједностављена.
АПАТИН КО МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА
У нашој варошици најважније службе скоро да више не постоје. Суд укинут, Пошта само сервис, Пореска једва постоји, и тако даље. За готово све мора се путовати у Сомбор. Још како чујем ни Централа Поште неће више бити ни у Сомбору него у Суботици. И док се у неким деловиам земље омалене поште у селима отварају у апатинској општини, где је свако село имало пошту, оне се сада гасе. Јер нису профитабилне ако запошљавају бар једног поштара или службеника на шалтеру. Ко зна можда сутра угасе и поштаре. Све их је мање а реони им се само проширују. Парола држава је сервис грађана (скраћено у служби бољитка грађана) заиста је само парола, односно празна прича. И шта даље рећи. Зову младе да узимају субвенционисано сеоске куће а тамо без елементарних услова за једноставне животне ствари које морамо сви обављати.Можда ће морати и по цукер и шећер одлазити колима, јер се и имале радњице гасе по селима.
РОДИТЕЉИ ПУКЛИ
По мишљењу многих овогодишње Рибарске вечери су биле успешне, бар што се тиче естрадне забаве. Али родитељи, баке и деке, се жале. У жељи да обрадују децу, спуцали су велике паре за те дане. Кажу, коњићи, понићи, рингишпили, разне безвредне играчке које су трајале један дан, коштали су их више него да су изашли на излет и ручак у Палић. Све заједно са бензином који би потрошили. Вашар.
С.П.Ш.
