„... Улизице, то су најгори људи на свету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сеју страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси верни свакој држави, као курве неверни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свету, јер ће уништити све што је истинска људска вредност...“
Само распалите „ботићи“ ... браните лик и дело ( ма шта било коме то значило? )... од вас се и не очекује било шта друго, а најмање нешто културно, или смислено, или на било који начин аргументовано... Ваше је да употребите бар половину од задатих речи и израза, у томе што ћете назвати „текст“, и да остварите своја права на награду од ...
Зар има смисла нагласити да се нико, нити аутор, а посебно ја, у овом тексту, не обраћа вама? А и зашто бих? Нити имам потребу, а камоли жељу, да мислите попут мене, а још мање имам намеру да тражим од вас некакву подршку или нешто слично! Далеко било!
Ја се обраћам онима који, пре свега, ово разумеју, са намером да исти виде како има и оних који мисле другачије, а посебно да виде да се и другачије мишљење може рећи... и објавити... и показати како изгледа слободан човек који не да никоме своје право на слободу мишљења и говора, ...
Не, ... опет нисте у праву, ... нисте се могли препознати у овом тексту... далеко сте ви и од овога статуса, ма колико он био све друго до ли одраз некаквих људских вредности... ви сте и даље само „ботићи“...
„... Свако има право на своје истине и заблуде, па би ваљало да га признаје и другима, али и да се у животу равна према последицама поступања у складу са њима, поготову ако га се непосредно тичу или га угрожавају...“
Иза ове мисли, некога паметнијег од мене, стоји чист демократски принцип, који у себи садржи и толеранцију, као и слободу и право на мишљење и слободу збора и говора, ...
Кроз читаву ову мисао се испрепрела морална обавеза свакога од нас, не само да поштујемо права других, него и да се и сами понашамо у складу са прокламованим... што је, изгледа, најтежи услов...
Имајмо заблуде и истине, али преузмимо и одговорност за последице које наше истине и заблуде проистекну по нас саме, а посебно по друге, ...
Ако смо те наше истине и заблуде, као носиоци могућности да доносимо одлуке у име уже или шире заједнице, наметнули снагом „моћи“ која нам је поверена, суочимо се с одговорношћу за све штетне последице које погодише било кога... народски речено одговарајмо за све што негативно настаде иза наших истина и заблуда...
И ту долазимо до теме о којој се готово не говори на овим просторима драге нам отаџбине Србије: одговорност носилаца власти!!!
„...Идентитет није капут, него кожа!
Капут се свлачи, а кожа се дере!...“
Давно већ писах о томе како већ деценијама о нашим судбинама лапрдају и разглабају, са некаквим облицима доношења одлука који подсећају више на игроказе него на неко одговорно вођење бриге о нечему заједничком свима нама, они који готово сви изађоше, или још увек излазе, из истог шињела.
Можда неко од вас не мисли тако? Ако нисам у праву, просветлите ме! Верујте ми, бићу срећна ако ме разуверите...
Или вам се јавља како у једнопартијском законодавном телу, данас, има и оних који се могу изузети из цитата Меше Селимовића са почетка текста, изреченог пре више десетина година? Ко то од њих, иоле искочи из улизичког статуса? Постоји ли ико ко свој „говор“ не започиње и завршава одама и псалмама њему? Можда сте у праву, ... многи нису чак досегли ни тај статус...
Одговорност је нешто што је непознато за већину њих, ... Јер, да није тако, најмање 150 њих би морало поднети оставку и отићи само због чињенице да су изгласали закон, који им је, као супротан Уставу, враћен на „поправни“, и који су за кратко време изменили... признајући тим чином да су грешили, ... А о томе, како би требало да одговарају за то „знање“, које „поправише“, ... никоме од њих не пада на памет...
Вероватно свега овога нема на нашој локалној сцени! Овде имамо епско уважавање неистомишљеника...
Уосталом, о томе речито говори начин на који се локална власт обраћа онима који нису власт, али имају право и потребу да питају власт о појединим економским „догађајима“:
„...То је потпуна бесмислица и измишљотина и стварно није јасно коме би оваква једна „визија“ могла да падне на памет и ко би при здравој памети нешто тако подржао...“
Толико самопоуздања као последицу знања о томе о чему говори, давно не видесмо... можда га је чак и превише, ... А начин изражавања, ... па добро, „могло се то и љепше казати“...
Изгледа да је онај што даде такав одговор заборавио да се многе ствари, које као питања поставише диљем земље Србије, некада, испочетка, прогласише измишљотинама... а након тога мењају законе, ...
А по питању коришћења израза „здрава памет“, „визија“ те „падање на памет“, остаје време које ће потврдити да ли свега тога би код оних који одлучише... тиме стварајући све основе за одговорност сутра... на чега је и спреман говорник... и што ће се десити... јако брзо... на свим нивоима наше прелепе Србије...
Или, можда, неки мисле да су облачењем туђег капута стекли некакав идентитет? Брзо ће им стићи отрежњење...
„Сви ви који сте купили дипломе немојте се бојати:
могу вам одузети папир али знање никада...“
Писала сам још давно и о светој српској земљи Косову и Метохији ... о судбинској везаности свакога Србина за свету српску земљу, ...
Говорила сам о слободи, као предуслову свакога од нас да останемо људска бића...
Плакала сам над нестанком нас, што због веће „беле куге“, а више због одласка, тачније речено бекства, свих способних...
Покушала сам вас подсетити да је држава, на свим нивоима, наша, ... да смо ми суверени, илити власт, а да су ови што се разгаћише само службеници који извршавају наше налоге, ... и да морају да одговарају за извршене послове, ...
Хтедох да вас пробудим, ... али, изгледа да је у праву онај афоризам:
„Најтеже је пробудити онога
који се прави да спава!“
Дакле, драги мојо суграђани, ја све покушах, а ви ни да мрднете...
Да се разумемо, не жалим ни за једним тренутком утрошеним на моје обраћање вама... нити их сматрам изгубљеним трудом!
Напротив! Сматрам то испуњењем мојих обавеза, датих ми од Бога, ... као и испуњење мојих грађанских обавеза, као члана уже и шире друштвене заједнице!
Зар није обавеза свакога од нас према својим прецима, да сачувамо оно за чега они дадоше своје животе, своју крв и свој зној? Ви који се смејете на ово, ни сами никада нећете схватити морално дно у коме сте и у коме ћете остати до краја онога што ви називате животом!!!
Ја се обраћам онима којима не треба објашњавати ову истину:
„Да бисмо били преци
морамо бити потомци!“
Са чиме ћете стати пред своје потомке и објаснити им ко сте... које битке сте „војевали“... и у којима сте, у свакој, погинули... ?
Како очекујете било какво поштовање од својих унука, а нисте поштовали све оно што вам оставише у обавезу ваши преци, ... родитељи, ... дедови и баке, ...?
На основу чега очекујете да вам потомци остану усправни, а ви сте провели живот погнути, ... понизни до статуса улизице, ...?
Рекох већ, ја сам бар покушала да исушим ову мочвару у коју смо претворили ову нашу предивну домовину... И исушила сам је у делу који мене окружује... Да сте и ви, свако око себе, осушили свој део, мочвара би нестала, ...
Јер, како рече Патријарх Павле:
„Бродови не тону због воде која их окружује,
него због воде која уђе у њих.
Немојте дозволити да оно што вас окружује
уђе у вас и повуче вас на дно!“
Можда сам била преопширна, али, ово је укратко одговор свима вама који ме питате зашто ме нема више у медијима...
Ни мало нисам изгубила жељу за променама у овој мочвари, званој „златно доба“, нити сам остала без снаге за борбу, ...
Нису ме изненадили, а камоли разочарали сви ти „спавачи“... побогу, како се оно каже, „знам ја нас, ...“!
Не, ја сам урадила све оно што се од мене очекивало, што ме је обавезивало, ... и сада, када се крај свега већ добрано назире, очекујем од вас да се ( коначно! ) тргнете, ...да отресете са себе ову жабокречину којом сте упрљани, ... и осушите ту мочвару око себе...
И ту ћете наћи мене, ... чекам ту већ одавно, ...
Јер, како каже Ками:
„Не слажем се, дакле, постојим!“
Вера Дураковић
