ГОСПОДАРИЦА ПУТЕВА И ШУМА
Директорка бање није само врховни шеф у овој установи, већ је своје ингеренције проширила и на пут и заштићено природно добро шуму Јунаковић. Нико у околини бање не сме ни да писне а камоли да одржава путеве, као ни да завири у шуму, а камоли покуша да обележи шумске стазе, ради туриста. То најмање може наш сугрђанин Петар Рашета, који на Малом Петровом салашу одгаја деценијама преко педест животињских врста и чини радост деци која све мање имају прилике да у својим двориштима види домаће животиње. Управо рад деце и туриста Петар је покренуо и држи Природњачко друштво где су љубитељи природе активни на одржавањ пута од бање до Салаша као и чишчњу отпада из шуме.
Последњи у низу бахатих поступака директорке опет се тицао пута где су чланови Природњачког друштва и остали љубитељи природе поново оспособили пут који је директорка заорала. Али, новост је да је овог пута она пондела тужбу против власника Слаша, те је полиција дошла по њега и службеним аутом одвела у полицијску станицу на саслушање. Наравно после овог следи и суд. Што је много много је.
Да ствар буде још гора директорка све ово време ниједном није прихватила позив Рашетин да разговарају, да се разумно договарају.
Све ово се дешава нашем суграђанину, који је познат у граду, а да нико од надлежних није ушао у његову заштиту. Не реагаује ни општинска власт ни еколошка инспекција. Господарица је изгледа свемоћна и недодирљива и нико не сме ни да писне. Таква бахатост још није виђена у руководству бање, ма какво је оно било.
ПОВРАТАК ИЗ ИНОСТРАНСТВА
Нешто ми сумњива ова прича власти како се све већи број наших људи, поготово високо квалификованих, враћа у земљу. Сумњива, јер сам за време протеклих празника видела много наших суграђана који су се са породицама населили у развијене земље Запада, и више су него задовољни. Не само због стандарда који овде не могу себи приуштити, већ и због будућности своје деце, њиховог школовања у потпуно уређеном систему, добрих апанажа које деца добијају од државе, као и могућности да они сами могу брзо да напредују на послу, ако се покажу вредним и способним.
Посматрајући их овде све нам се чини ко неки далеки сан. Извесно је да се тамо може зарадити за више него пристојан живот, поготово мерећи према нашим стандардима.
НИШТА СЕ НЕ ДЕШАВА
У овој нашој варошици ништа се аман не дешава важно. Све се врти око манифестација и спорта. Некако, као да је овде сат времена стао. Зато млади остају у већим градовима, а ми старији таворимо од данас до сутра.
С.П.Ш.
