ДРУГИ УДАР НА СПАЛИОНИЦЕ
Није ми јасно како општинска власт ставља наводнике код речи и појма „спалионица“. Такође је нејасно како су потпсивали и договарли уговор са „Бионексом“ а да при том нису детаљно проучили предочену им документацију овом новооснованом фирмом која нема никакве репере у преради пластике. Тек ових дана општинска власт саопштава да се неће дозволити процес пиролизе, односно спаљивања пластике на високим темпратурама због загађења животне средине који овај процес прати. При том, да ствар буде апсурднија, власт прозива Инспекцију за заштиту животне среднине што није одмах уочила могуће последице пиролизе. Па лично не знам хемијске процесе, само читам, више нећу ни да учим. Није потребно. Све је јасно.
Појављује се нека фирма из друге земље која хоће да инвестира и само то је било довољно да се изгласа од стране одборника овај очајнички потез „дај шта даш“.
Подсећања ради слична спалионица за прераду отпада је тадашња власт пре 15-так година такође хтела да изгради у нашем граду и то опет на ободу Специјалног резервата природе Горње Подунавље у близини стамбених кућа. Тобож, градили би је Аустријанци, који имају искуства у томе, а отпад из спалионице би се транспортово у иностранство, и то неким специјалним ваљцима. Ово подсећање није без везе. Тада су под организацијом Еколошког покрета „Плави Дунав“ организована окупљања на обали а петицију су потписале хиљаде грађана. Власт је под притиском јавности, одустала од ове сумануте инвестиције.
Најзад не схватам ни данас како то да су се страни инвеститори баш одлучили за локацију Апатина као место за спалионице. Можда се неко присетио прошлости па помислио ово је мека за прераду отпада. Први пут, рекох пре 15-так година, успели смо да спречимо изградњу тог погона. Ајд покушајмо то и сада, потписвањем петиције. Уосталом данас би еколошка свест требала да буде далеко виша.
Не, овде није у питању политика, бар по мишљењу, верујем, већине грађана.
ДИСКРИМИНАЦИЈА АПОТЕКАРА
Прочитала сам коментар једне апотекарке и била изненађена. Једноставно, апотекари су изузети од свих других здраствених радника, што се тиче повећања плата. Сетим се моје пријатељице која је провела на Фармацеутском факултету пуних пет година, колико траје и Медицински. Фармацеута нема пуно у овој земљи. Али баш због тога они су невидљиви, и сведени су на обичне продавце робе широке потрошње, у продавницима. У свакадневном су контакту са разним болесницима, па и оних преносних болести. Нико о томе не размишља, осим њих, који су заиста више него потцењени.
МАШИНЕ ЗА ВЕШ
Прича један времешни комшија који се сећа своје мајке када је веш прала на реци. Прича како су се жене тада нарадиле и мучиле а нису кукале. Иако је данас женама, које су поред посла у фирми, уједно домаћице и мајке. Дакле у улози најмање три посла. И ево, и сада им се продужава радни стаж за пензију, по ко зна који пут. Да ли ико и размишља о томе.
С.П.Ш.
