„...Зелено, волим те зелено.
Зелени ветар. Зелене гране.
Барку на зеленом мору
Коња у зеленој гори...“
Много генерација, међу којима је и моја, одрастале су уз поезију и прозу Федерика Гарсија Лорке, чувеног ствараоца из Шпаније.
Многе непроспаване ноћи су остајале иза нас због његових стихова, попут ових са почетка овог текста, које би нам, неко, у правом тренутку, на једино тада прави начин, шапнуо... или промуцао...
Многи су, у наше време, знали многe стиховe песника напамет... и неретко користили прилику да то и јавно покажу...
„...Зелена агенда за сектор рударства и енергетике значи да није могуће спроводити одлуке уколико се не води рачуна о животној средини. Она представља могућност за бржи развој, то је нови модел раста и прилика за нове инвестиције и радна места, ...“
Не, нема ова агенда било какве везе са Лорком...
Немају везе са њим ни све те акције које у свету носе предзнак зелено...
Поготову оне у себи немају ни зрнце онога што краси поезију Лорке, а зове се романса... љубав.. несебичност...
Ово су речи потпредседнице извршне власти у Србији, поводом обележавања почетка пројекта „ЕУ за зелену агенду Србије“...
Значи, Србија има нешто што се зове зелена агенда, које помаже у реализацији ЕУ, као неко у чији загрљај хрлимо, ...
И док се слави почетак пројекта, на улици се налазе еколози, из много покрета широм Србије, који траже заштиту природе у Србији, ... Од кога? Управо од те власти која слави почетак пројекта?!
Јесте да је Србија земља чуда, али, ово је ипак превише!!!
„...Како се може купити или продати небо и топлина земље?
Такво што сасвим нам је страно.
Ми не поседујемо свежину зрака и бистрину воде,
па како их можете купити?...“
На жалост, већина ових што се фолирају и „екологизирају“ по земљи Србији, а посебно дежурни пљувачи сваке слободне и изговорене мисли, ће се, у најмању руку, смејати овоме. Јер, за њих, ово је нешто ретроградно, заостало, равно теорији равноземљаштва...
Многима од њих је сасвим нормално да је све на продају, ... да све има само мању или већу цену, ...
Већини од њих је све ово страно, јер они немајуу себе усађено стварно еколошко осећање, као нешто веће и много изнад њихових себичних побуда, ... они не схвaтају да постоји нешто што нема цену и о чему се не расправља...
Како већини од њих објаснити следеће:
„...Ова блистава вода што тече брзацима и рекама није само вода,
већ крв наших предака.
Ако вам продамо земљу, морате се сетити да је ова вода света,
морате рећи својој деци да је света,
да сваки одраз у бистром језеру казује догађаје и успомене из живота мога народа.
Жубор воде глас је оца мога оца...“
Није моје да судим било коме, али, ови острашћеници који се заценише од смеха на ове речи, боље би било да мало смање доживљај...
Јер, ако су већ толико много изнад цитираног мишљења, како могу да се не запитају шта то би са заробљеним водотоковима по земљи Србији? Ко то стави речице у цеви и шта тиме уради природи, коју они узимају у заштиту?
Зашто више нема ни помена о заробљеним речицама?
Или, на српском језику, како можете да се бавите било којим еколошким питањем, а да истовремено не тражите ослобађање водотокова из цеви???
Или се и ви смејете тврдњи да „... жубор воде глас је оца мога оца...“?
Зар сте толико острашћени да не видите да је проблем који зовете „рио тинто“ најмање раван заробљеним водотоковима у цевима?
Колико вам значе изворишта пијаће воде у Србији? Зашто то ни не спомињете? Или сте сагласни да се више од 80% изворишта пијаће воде налази у власништву странаца, који нам исту ту воду флаширају и продају?
Смејете ли се још?
„...Мораћете учити своју децу да им је под ногама пепео наших дедова.
Да би поштовали земљу,
казаћете им да је земља богата животом наших предака...“
Жалосно је да се смејете на ове речи, а оне су најдубље емоције везане за заштиту природе. Чак, спремна сам рећи, оне су основа сваке мисли о важности одржавања склада између човека и природе.
Или мислите да је копање „рио тинта“ само узимање јадарита? Да то не дира у корене нашег постојања? Да не ремети мир наших предака који су живели на тим просторима, сахрањени на тим просторима, на тој земљи?
Кад већ споменух „рио тинто“ шта је са осталих, како неки тврде, још 172 места која се планирају оскрнавити ради стицања профита? Зашто и то не спомињете?
Но, да не буде забуне, цитирани текстови не припадају ни „ђиласовцима“, ни „швабовима“, ни „агендистима“, нити било којим савременим „зеленашима“, а посебно не онима финансираним из буџета...
Цитати су узети из одговора Индијанског Поглавице Seattlea, на понуду председника САД да купи индијанску земљу. Одговор је написан 1854. године!!! Званично је проглашен за у свету најлепше и најдубље мисли које су икада написане о човековој околини! Или, како волите рећи, екологији!
Смејете ли се још?
„...Вређа нас прича довожења смећа у наш град.
Ми не желимо да будемо сметлиште Европе...“
Да је и Апатин део Србије, показаше и Апатинци, петицијом против изградње погона за рециклажу у организацији компаније „Бионекс“.
За чудо је да је петицију потписало више од 3000 Апатинаца, а да је на скупу, на коме се расправљало о томе проблему, било скоро 300 Апатинаца!? Кажем за чудо, јер ни петицију, а ни скуп, није заказала иорганизовала локална власт, нити власт у Србији... сами грађани дошли... нико их није довео... нико организовао превоз... сендвича не би...
Не улазећи у проблем изградње погона, који узнемири и пробуди Апатинце, чудно је и да се, бар као суорганизатор, или учесник у протесту, не појављује ни локална еколошка организација... Нити се појавила на трибини... Нити се огласила својим саопштењем поводом проблема, којим би дала своје мишљење о томе проблему Апатинаца...
Неко би помислио да се локална еколошка организација угасила, или самоугасила, али, њено постојање се види кроз њен рад. Наиме, крајем прошле године чланови УГ „ПЛАВИ ТАЛАС“, бар како известише НАН, успеше „... да спроведу део планираних активности...“ !!! Значи, живи су!
Нико не спори да је право апатинских еколога ( истина плавих, а не зелених! ), да сами одлучују о својим активностима, али, ипак, остаје дилема зашто се не огласише поводом стварног еколошког проблема у Апатину, а истовремено “... по кишовитом и хладном времену...“ чисте део града, чиме раде посао за које је надлежно локално јавно комунално предузеће?
Не, не приговарам ја њима ништа! Само ми је нелогично да они о томе ћуте, ... поготову ако се зна да је један од њихових челника одборник у локалној Скупштини... Занимљиво би било одговорити на питање да ли је његово гласање на Скупштини истовремено и став удружења по том питању? Ако јесте, зашто не објасне Апатинцима у којој се заблуди налазе?
„... али и са идејом да се афирмише свест о значају волонтеризма, активизма, хуманитарног рада и међуљудске солидарности као основама за успешно остваривање интереса друштвене заједнице, како на подручју општине Апатин, тако и у АП Војводина, републици Србији и ван граница наше земље...“
Ово је цитиран, из регистра, опис активности, не само еколошког типа, које је себи поставило као задатак локално еколошко удружење.
Ма, најмање је битно добијају ли паре и од кога... битно је шта раде...
Гледајући ово, још чудније је да се не оглашавају по питању погона за рециклажу?!
А, ми наивни, смо очекивали да ће се они, обзиром да имају своје чланове и водеће људе, на месту одборника локалне Скупштине, заложити за доношење одлука од стране локалне Скупштине о, рецимо, забрани ГМО и забрани стављања у промет производа у којима има ГМО! Са иницијативом да се исто таква акта донесу на нивоу Србије!
Или, да су бар исходовали доношење одлуке о искорењивању амброзије на нивоу општине, са иницијативом доношења таквог акта на нивоу Србије!
А, најмање што се од њих имало очекивати је подршка свим протестима грађана или еколошких покрета, против „рио тинто“, или загађења у Бору и Мајданпеку, или у Зрењанину, или у Винчи, или...
Или смо ми, ипак, наивни више него што би то било нормално???
„...Зелено, волим те зелено.
Велике зелене звезде
Долазе са рибом сене
Што свитању пут простире...“
Рекох већ, немају ти данашњи зелениши, а посебно они режимски, никакве везе са Лорком, и његовим романсама, ... са љубављу... са његовим емоцијама према земљи... Андалузији... Гордоби... Гранади...
Да, на крају, Лорка је убијен од стране Франкове фашистичке хунте, почетком Шпанског грађанског рата, 1936. године, у његовој 38. години, ... да му се гроб не зна ни данас...
Вера Дураковић
