Тог петог августа су ме звали од ране зоре. Да ли је истина? РТС ништа не јавља а на ХРТ-у то главна вест... Редарствена акција „Олуја“. Боже, како сазнати нешто више, како знати да ли су нам сви живи, где су...?
Пролазе сати... ништа... И дани, да би РТС почео некако стидљиво и „на кашичицу“ да даје информације. Истина је, дакле...
Преостаје чекање. Да се јаве, однекуд, јер друкчије не може. Читава вечност бриге, страха, стрепњи, неизвесности. Браћа су ми негде у брдима, на положају, то је задња информација коју имам. Код кућа, жене, нејач и старчад. Да ли су у колони? Чиме ће кренути кад имају само тракторе, које нема ко да вози и, понеко, стари ауто...
Чекам, плачем, ћутим...
И, коначно, у редакцији зазвони телефон, за мене је. Са друге стране мама.
-Мама, вичем кроз сузе, мама, где сте, јесте живи?
-Јесмо, ево нас у Лозници, одговара, исто кроз јецаје. Не плачи, живи смо, чика Радивој, Таврља и ја смо заједно, југићем смо дошли... једва говори.
-Само нек' сте живи, успевам рећи. Тек ми онда проструји кроз главу – а шта ћете у Лозници???
-Нису нам дали у Војводину. Рекла сам да имам ћерку у Апатину, али су нас све преусмерили доле. Ни у Београд нису пуштали. Полиција на сваком кораку и само показује да идемо ка југу, објашњава ми мајка.
-Где сте?
-У некој спортској хали, ту је и школа.
-Мајко, крећем одмах по вас. Чувајте се. Знаш ли шта о нашима?
-Не знам.... завршавамо разговор.
Панично зовем Зорана, брата, не може он, знам, има лош ауто стар 20 година, ја никакав, али заједно ћемо лакше наћи. И би тако.
-Возиће нас Шизо, издржаће његов „стојадин“, крећемо поподне, јавља ми Зоки након пола сата.
Не могу да дочекам... Не знам ни шта понети, ни шта им треба најхитније... Пакујем документа, оно мало лове што сам имала у штеку и крећемо.
Издржа „стојадин“, стигосмо у Лозницу пре поноћи. Нађосмо и халу. Силни свет, струњаче једна до друге...
Као мува без главе летим около и тражим их погледом. Нема их. Прелазим по и други пут халу, не видим их. Тресем се. Од страха, узбуђења... не знам ни сама.
Излазимо на улицу.. У даљини видим маму...
Боже, ено је! Јецам и трчим ка њој. Падамо у загрљај, плачемо, тешимо једна другу и не пуштамо се. Ту су и њих двојица. Грлим и њих. Сви смо у сузама... Добро је, добро су.
Желим што пре да одемо одавде. Док идемо по оно мало прњица у халу, негде на некој стручањи, причају ми.
-Хтели смо са Раче у Војводину, нису нам дали. Ником. И ка Београду су забрањивали. Иако смо говорили да идемо код родбине, деце... нису хтели да слушају. Морамо сад у прихватни центар да се пријавимо да идемо, да си дошла по нас.
Одлазимо тамо, а пред том зградицом на стотине невољника. Сви би негде, а не дају им. Наводно, треба неко да потпише за њих да их води својој кући и да ће да их смести, храни, брине о њима. Неко из Србије.
Као једини држављанин Србије тренутно у тој згради, одмах сам на реду. Дајем личну карту, потписујем за моје. И питам што не пуштају остале. Добијам баш исти одговор – мора неко да потпише да одговара за њих. У противном, остају ту.
Ух, ал' сам љута!
-Ја ћу да потпишем за све ове овде. Иду код мене. Ја ћу да одговарам за њих, изговарам бесно.
Гледа ме она са друге стране тог стола, ћути пар тренутака, пита да ли сам сигурна, јер кад потпишем преузимам озбиљну одговорност. Јесам, гласно одговарам и крећемо. Породицу по породицу уписујем поименично, потписујем да иду код мене, „хуманитарка“ са друге стране стола ми подвлачи да морам да испоштујем све што сам потписала и на једвите јаде коначно завршавамо папирологију.
Напољу, договарам са тим људима да заједно кренемо и чим одмакнемо од Лознице да свако иде својим путем, код својих, куд су и намерили, али им нису дали. Захваљују ми, благосиљају...
Поноћ је одавно прошла. Крећемо, у колони... и како одмичемо од града, разилазимо се.
Свако ка свом излазу из тог страшног тунела у коме смо се, заједничком невољом, нашли.
Ово је било августа 1995. године.
Ј.Миљуш
