Поштовани суграђани,
Веома сам непријатно изненађена бомбардовањем ваших објава на Фејсбуку. Ни крива ни дужна сазнадох да сте велики борци против насиља и неправде, а, мимо Фејсбука, да не кажем на својој кожи, то нисам осетила.
Покушаћу, што краће и једноставније рећи, зашто је лицемерно то што сте вољни организовати електронску хајку на починиоца овог злодела, или то што имате времена на свакој објави написати да је то страшно и одвратно, да монструма треба, ухватити, линчовати или нешто треће. Знате, полиција ће се бавити истрагом, и, сигурно ће починиоца, уколико га пронађе, привести познанију права. Оно што полиција, ни Фесјбук неће урадити – зависи искључиво од вас.
Да ли је могуће да сте сви до јуче живели животом праведника, задовољни у својим топлим домовима и удаљени од насиља? Да ли је могуће да сте толико срећни и смирени, да ја, као ваш суграђанин, то не примећујем? Можда је проблем у мени, не спорим...Али...
Колико вас не разговара са неким чланом уже или шире породице? Колико вас заустави аутомобил када види да неко стопира? Колико вас помогне старијој особи из комшилука БИЛО ШТА? Колико вас се окупи да подржи младу особу у неком добром делу? Када одете код пријатеља или са пријатељем на кафу, колико ваших сусрета укључује разговор о вама, а не о трећим лицима која нису присутна, а помињете их, најчешће, у негативном контексту? Зашто вам није проблематично да се породично, морате учланити у странку да би један члан ваше породице добио посао и мизерну плату? И на крају крајева, колико вас погађају свакодневна самоубиства и убиства ЉУДИ, а то волите читати, јер, да нема толико читалаца, не би се о томе, поред ријалитија, толико писало...
Око каквог добра се можемо ујединити?
Ако се увече погледате у огледало и анализирате свој дан, постоји ли метафорички магарац или пони којег сте ви тог дана убили? Или их је више?
Зашто бисте убијали човека који је толико морално пао да пуца у животиње? Каквим људима је тај човек био окружен? Људима који не осуђују, људима који подржавају, људима који помажу – засигурно није.
Да ли можемо, једноставно и у својој тишини, прихватити да је ово продукт зла, и да се на зло се не устаје злим. Можемо ли се од данас договорити сами са собом да ћемо овако организовано устајати против зла, првенствно у нама самима? Можемо ли позвати пријатеља и извинити се за неку грешку, и, у обрнутом случају прихватити извињење?
Можемо покушати, јер, времена, очигледно, имамо.
П.С. И да се разумемо, уопште се ја не разликујем од вас, али, мени не треба вест о хладнокрвном убиству животиња да бих осознала да је заиграла мечка и пред нашим вратима.
Душица Мрђеновић
