ПОКИДАНО, СВЕ ШТО СЕ ПОКИДАТИ МОГЛО
Излетише на извору сумпорне воде, поред пута Апатин – Рибарево, потпуно је девастирано.
За непуне три године од уређења, комплетан мобилијар је уништен, клупе и столови искидани, летвице из ограде разбацане на све стране, канте препуне смећа, расутог свуда около. Све што је могло да се покида, покидано је.
Од лепо уређеног простора, више нема ни трага. Али су трагови иживљавања „излетника“ остали врло видљиви на целом излетишту. Није поштеђен чак ни камени стуб низ који тече „вода која гори“.
Ко је уништио ово излетиште? Неко од нас. Наша деца, комшије, другари, познаници... ко год то био. Који остављају трагове свуда. Мотивисани уништавањем свега што им дође на пут и под руку. Зашто, вероватно ни сами не би умели да објасне. Незадовољни, бахати, љути...
Време је да се овом проблему приступи много озбиљније и конкретније. Да се вандализму и бахатости коначно стане на пут. Иначе, џаба нам нове клупе, канте, ограде, љуљашке, игралишта, фасаде...
Трагови нашег односа према природи видљиви су и на самом путу до изворишта, где се већ дуже времена налази нова, дивља депонија смећа. Иако је из дана у дан све већа, остала је невидљива...
О каквом туризму ми уопште имамо основа да причамо?
Ј.М.
