Тешке машине, камиони који циркулишу по цели дан, расут песак на путу од шеталишта ка Шарану, огромна депонија (песка) која заклања поглед на Дунав, вода која се, са депоније, у потоцима слива ка реци, развучене цеви до барже паркиране које кајак кућице...

То је, укратко, призор који, већ извесно време, затичу сви који изађу на најлепше (и једино) апатинско шеталиште уз Дунав. Не улазећи у оправданост стварања ове депоније песка баш на том месту, на ком је никла, скренућемо пажњу на оно на шта је нама скренула пажњу једна мама, која је са клинцима била на игралишту, преко пута депоније.

-Види ли ико колика је ово опасност за децу? Како ове пешчане дине, тако још више ови потоци около. Због безбедности шетача, најмлађих посебно, депонија је морала бити ограђена и обезбеђена. Па ово није индустријска зона, већ градско шеталиште, где има пуно деце различитих узраста. Ко ће да одговара ако се неко повреди? Како је могуће да се овакви радови одвијају на отвореном, незаштићеном и неограђеном простору, пита се ова млада мама.

И, заиста. Депонија је уз само шеталиште. Игралиште, такође, али са друге стране. Дели их насип. У чијем подножју су потоци воде...

Ј.М.