Није ни једини, а ни први случај. Овакве слике смо имали прилику да виђамо свуда око нас - у центру, на периферији, на шеталишту поред Дунава, гробљу, плажи... свуда. 

Иако се понавља и даље смо шокирани призором који смо затекли на дечјем игралишту у „есовима“. Јер, не раде то неки и тамо, већ наши и овде. Наши које смо (не)васпитали, (не)одгајали и од њих направили ОВО. „Ово“ које крши, ломи и руши све пред собом. 

Сад је на „тапету“ било игралиште у центру. Које је требало бити покривено камерама, ако се добро сећамо. Баш због оваквих ствари. Да неко одговара и да се више не понавља. Нажалост, као и много тога другог ни то не функционише.  

Сад су страдале клупе, столови, мобилијар... који се могу поправити или заменити. Шта ће бити ако се ове „јуначине“ сутра, из чиста мира, обруше на неког од нас? Или наше дете, мајку, баку, деку?

Ј.М.