foto radio Dunav
Заменица председника општине Апатин одржала је конференцију за новинаре у просторијама Српске напредне странке. Ништа необично, да тема није била,она која је била. Инвестирање општине у реконструкцију вртића и школе у Свилојеву. Из буџета.
Инвестира ли то СНС или грађани општине Апатин? Да ли конференцију држи заменица председника општине или страначки функционер? Плаћамо ли сви порез? Да ли буџет пуне сви грађани општине? Подсетимо, из буџета, осим ових инвестиција, којима се власт хвали, та иста власт прима и плате...
Ова, али и сва друга питања, а била су бројна, остаће без одговора. Не зато што овај новинар не жели да их чује, већ због тога што општинска власт не жели да чује овог новинара и његова питања. Јер, да је друкчије, успоставили би контакт за све ово време. Воља, са ове стране постоји, једнако данас као и првих дана по успостављању нове власти. Иницијатива, такође. Писменим, усменим и телефонским путем. Више пута, за неке од тих покушаја постоје и сведоци и писани трагови. Сведоци, који из страха од својих претпостављених, сигурно не би потврдили ове речи. Али, шапатом су јасно рекли шта мисле о томе. Не замерам. Они знају, знам ја, а знају и ови што ћуте.
Нисмо били непријатељи по доласку СНС-а на власт. Чак су им се, као тадашњој опозицији, допадали текстови у Блицу и Пресу, а који су откривали афере, указивали на бахатост и све лоше потезе бивше власти. И који су им, итекако, ишли у прилог. Сви знамо колику снагу имају јавност и медији. Колегиница Софија и ја смо биле редовно позиване на конференције за новинаре и радо се одговарало на наша питања. Осим осталог и обећавало да се грешке и надменост ондашње власти неће понављати, кад ови постану власт...
Нажалост, поновило се. И понавља се. Наставила се подела на подобне и неподобне, наше и „оне друге“, позиционе и опозиционе. По критеријумима, такође познатим. Чланство, послушност, ћутање, одобравање, хваљење... или шта већ. Само не новинарска слобода. Ње није било ни код претходне власти, кад су медији у питању, а нема је ни сада. Ко је где, ко како „плива“, види се. Бар наш посао је јаван. Нису сви „њихови“, и то да нагласим. Али, вагају. Морају, јер... ма, знамо и због чега. Разумем. И, не осуђујем. Свако носи свој крст. У послу, као и у животу.
Дакле. За ову конференцију не добих позив, као ни на све претходне. Такође, не добих ни један одговор на месецима постављана новинарска питања. Не добих ни одговор на понуђени интервју заменици председника општине. Затражен 8. фебруара. Зна то шефица кабинета, узела број и обећала да ће се јавити. До данас није. Ни ДА, ни НЕ. Просто, игнорисање.
Добро, кога нема, без њега се мора. Има оних који одговарају на питања, који сарађују, који се не плаше, који раде свој посао. Без условљавања, уцењивања, тактизирања. Ја питам, они одговоре. И, ето текстова. И, биће их, Боже здравља...
И, да се разумемо, није ово био новински текст, тако да нема ни демантија. Али, наћи ће се већ неко,самопрозван и ничим изазван, ко ће, у име неког или неких, да „оплете“ по мени. Не би било први пут. Разумем и зашто. Мада, могло је то и боље за те новце...
Јасминка Миљуш
