За преко 180 учесника, десет дана је прошло као трен и јубиларни, 10. Међународни омладински камп „Сабор 2019“ је приведен крају. Док се деца пакују, размењују бројеве телефона, поздрављају и полако крећу пут својих домова, уз обећања да се виде и догодине, организатори закључују извештаје, сумирају утиске и полако се и они спремају за пут. Иза њих је, по свему виђеном, још један успешно организован камп.

-Изузетно сам задовољан, послужило нас је време и успели смо да реализујемо комплетан програм који смо припремили. Поделили смо га у три тематске целине, едукативни, спортско-такмичарски и рекреативни. Децу смо упознали ко смо ми, као и са историјом 90-их година на нашим просторима, а о чему нажалост, у уџбеницима не постоје адекватна штива. Упознавали су се и са пружањем прве помоћи, веронауком, сналажењем у природи, понашањем у ванредним ситуацијама, са највећим акцентом на превенцију против порока данашњице, спречавања малолетне деликвенције, превенције у борби против наркоманије и других болести зависности, као и са опасностима са којима се сусрећу преко интернета. На располагању им је било и седам секција: фудбалска, одбојкашка, извиђачка, борилачки спортови, секција ликовне колоније, прве помоћи и музичко-драмска секција. Свако је изабрао по две, у складу са својим склоностима и талентом, прича Неђо Антонић, председник Генералне скупштине Удружења ратних ветерана српских земаља од 1990-1999 (Патриотски фронт), који је заједно са општином Апатин организовао и овај јубиларни, 10. Међународни омладински камп „Сабор 2019“.

Јубилеј је био и повод за присећање на почетке, који и нису били баш лаки, јер је сама идеја на коју су дошли Неђо Антонић и његов колега Зоран Вранешевић из Бачке Паланке, у почетку оспоравана.

-Инсинуирано је да децу учимо војничким вештинама, мада је наш програм био сасвим другачији. Изборили смо се за овај камп и за пар година је постао прихваћен. Камп је отвореног типа, децу посећују родитељи свакодневно. Овде бораве деца ратних ветерана и ратних војних инвалида и из породица погинулих бораца, посебно оних скромнијег материјалног стања који нису у могућности да деци пруже одлазак на летовање. Наша комисија врши селекцију учесника кампа по одређеним критеријумима. Општина Апатин је наш домаћин и сноси преко 70 одсто трошкова овог нашег пројекта, објашњава Антонић.

У кампу су ове године деца из Републике Српске, из општина Милићи и Шековићи, са Косова и Метохије, из Косовске Митровице, Звечана, Зубиног потока и Грачанице, потом из Пожаревца, Новог Сада, Бачке Паланке, Оџака, Сомбора, Апатина, Београда. За 10 година је, кроз ове кампове, прошло око 2.000 деце,од којих већина жели да дође поново.

-Питања ратних ветерана нису решена већ 28 година, још нема Закона о борцима, а велики број од наших преко 15.000 чланова живи у јако тешким условима. Желели смо да им помогнемо и њиховој деци омогућимо леп одмор и дружење, као и едукацију која ће им користити у животу. За ову деценију многи од учесника наших кампова су завршили факултете или су сада на студијама, многима смо помогли да се спасу порока и усмерили их на прави пут, додаје Антонић.

Душан Раденковић (21), студент из Косовске Митровице је на кампу четврти пут. Затичемо га у пријатном ћаскању са Апатинком Данијелом Бели (24). Стари су знанци са претходних кампова и обоје су чланови радног тима.

-Четири године се срећемо на овом кампу и већ смо постали добри другари. Целе године смо у контакту преко друштвених мрежа, и већ се радујем наредном сусрету. Осим ње, упознао сам пуно младића и девојака и ето ме и наредне године, прича Душан, подржан осмехом своје другарице Данијеле.

За разлику од Душана, Огњен Палић (17) из Београда је први пут у кампу.

-Чуо сам за овај камп од другарице из разреда. Одушевило ме што се спава у шаторима, што се увече пали логорска ватра, што се борави и учи о природи и сналажењу, што има бројних дешавања, просто сам одушевљен. Ако ме приме, ето ме и наредне године, каже овај ученик медицинске школе, у кампу популарнији као „каскадер“, јер неколико година тренира каскаду, а има већ и неколико филмских искустава. Све ово га чини врло популарним у кампу и занимљивим за вршњакиње, одају нам његови другари, што он, уз шармантан осмех оспорава, али и признаје да се заљубио.

-Не баш скроз, имам симпатију. Заправо, неколико, јер још не могу да се одлучим, шеретски ће Огњен, пропраћен гласним смехом другара.

По први пут, у камп је стигла и група од 20 дечака из Републике Српске, из општина Милићи и Шековићи. Драган Башић (14), Лука Марковић (14), Дражо Радић (13),Веселин Васиљевић (15) и остали из екипе у глас кажу да им је у кампу одлично, да се добро забављају, али и да су доста научили, те најављују долазак и наредне године. 

Десетогодишњи Петар Димић из Пригревице, већ два дана је звезда кампа, због свог храброг геста. Безбрижно пика лопту и није пуно заинтересован за причу.

-Гуркали су се око базена, Ката (13) се оклизнула и упала унутра, ја сам то све видео и скочио сам за њом да јој помогнем да се извуче на површину, јер не зна да плива, изговори на брзину наш мали херој дана и отрча на игралиште, несвестан свог јуначког дела.

Утом је и сирена означила велико финале у фудбалу, у ком су снаге одмериле екипе Републике Српске и Апатина. Нисмо сачекали ни први судијски звиждук, знали смо резултат.

 Победила је младост, другарство, толеранција...

До виђења, догодине!

Ј.Миљуш