ИЗ МОГ УГЛА: ОТУЂЕНИ ОД ГРАЂАНА, КАЖЊВАТИ ВЛАСНИКЕ ПАСА, РАДНИЦИ БЕЗ ЗАШТИТЕ

Објављено: 08.01.2020.


ОТУЂЕНИ ОД ГРАЂАНА

Никакве политичке теорије нису потребне да би дефинисале шта значи отуђена власт од народа. За мене је од народа отуђена власт она која не препознаје своје суграђане када учине и добра дела. Враћам се на породицу Рајшић која је спасла два младића сигурне погибије када су аутом слетала у канал на Кружном насипу. Док су друштвене мреже брујале од похвала наших суграђана на овај херојски подвиг Рајшића општина се није удостојила да им се бар једним пријемом захвали. Ова скромна породица вероватно није ни очекивала овакав гест. Притекла је у помоћ без размишљања, показујући хуману бригу за своје суграђане. Свако политичко одговорно лице, које заступа народ, морало би имати ту врсту сензибилитета према подвизима својих грађана. Или, можда живимо у два паралелно отуђена света. Један је народ, други је власт. Један је живот у мистичном магленом велу, а други огољени свакодневни ритам града.

А нико више не разбира чему служе тзв. Октобарске награде. И некад и сад. То би рецимо био начин да се овогодишња додели и оваквим људима. Но, то је већ посебна тема.

КАЖЊВАТИ ВЛАСНИКЕ ПАСА

Вечна тема су пси луатлице у нашем, али и другим градовима ове земље. Упркос свима акцијама да се пси луталице уклоне из градских средина ефекти се минимални, јер после једног долазе други чопори. Руку на срце, нису пси криви. Криви су њихови власници којима пси, док су мали, служе малтене као играчке за децу. После тога наједноставније да их пусте на улицу. Крив је и систем у коме нема баш никаквих практичних потеза којима би се власници напуштених паса могли идентификовати и казнити. Чиповање очито није дало резултате.

На овакво размишљање ме је понукала прича једног пријатеља који живи у Аустрији. Тамо, вели он, његов комшија је оставио завезаног пса у свом дворишту. Док је он избивао из куће неколико сати пас се у жељи да се креће обмотао ланцем и лајао. Друге комшије су то пријавиле надлежној служби у тој земљи. Служба је одмах реаговала на лицу места и газда пса је платио голему казну. Ето, због тога тамо нема паса луталица, а пси као кућни љубимци су заштићени. Пси и јесу на неки начин чланови породице. И они желе своје станиште, односно двориште.

Но, власнике напуштених паса, овде код нас, треба кажњавати и због тога што преко паса наносе штету и другим људима. Напади гладних паса луталица на људе и најчешће живину наносе штету онима који немају ама никакве везе са њима. Дочим, бездушни власници паса (јер сваки пас је једном имао власника), пролазе некажњено.

Знам да овим писанијем не постижем ништа, али бар се надам да ће оно бар мало утицати на савест, можда и зрнце размишљања свих који не би требало, да на псе, док су мали, не гледају само као играчке за своју децу.

РАДНИЦИ БЕЗ ЗАШТИТЕ

Од синдиката није остало ништа, осим њихових функционера, који примају високе плате тамо у Београду. На овом нашем локалном нивоу синдикат постоји само на папиру. Некад није било тако. Иако у тадашњој пљачкашкој приватизацији локални синдикат није скоро ништа могао, ту и тамо, се бар чула реч радника. Сада, коме незадовољни радници да се обрате, осим евентуално новинарима? А и ту немају скоро никакве опипљиве вајде од писања, али ипак да се чује њихова реч и најчешће мука. Онда даље, размишљају и о последицама по њихову егзистенцију, ако се експонирају у медијима (што је потпуно разумљиво). Због тога мали приватници, власници радњи и радњица мешовите робе, пекара, кафана и ини, могу да буду безбрижни. Имају јефтину радну снагу на коју не плаћају никакве доприносе ни радницима ни држави. Чини се да смо се ми вратили у робовласнички систем. Радник је роб, газда је газда. Све то држава мирно посматра. А таквих радника је на десетине хиљада у овој земљи.

Знам да синдикати, и да функционишу, не би ту много помогли, али би бар створили привид, да радници нису баш толико обесправљени као што заправо јесу.

Софија Пуалић-Шперо