РАД ЗА МИНИМАЛАЦ
Кад се статистика упореди са реалноћшу ствари стоје сасвим другачије. Знам добар део запослених, поготово жена, које раде годинама за минималац. Њих изгледа нема у статистици. Оне су углавном у трговинама, пекарама, кафићима и другим услужним делатностима. Угалвном нису пријављене и немају пензијски стаж. И не само то. Запосленици у овим делатностима сваки дан имају страх да ће изгубити посао. Приватници, на српски начин, немају баш емпатију према својим запосленицима. Не, нису они у изворном смислу капиталисти, они су најгора варијанта првобитне акумулације капитала, из неког времена када се на јефтиној радној снази зарађивао новац.
За све то и нису они криви. Крива је држава која годинама већ зна за све ове проблеме али не реагује. Практично не постоји Закон. Приватници, наиме могу са запосленима да потписују привремене уговоре о ангожавању на месец дана. И тако из месеца у месец и све је онда легално.
Такозвани Биро за запошљавње, који је одувек био само писарска служба, само пријављује и одјављује те људе. Жао ми, како рекох углавном женског света, који ради за минималац и под страхом од дефинитивног раскида макар оваквог статуса.
НА БОЛОВАЊЕ У НЕМАЧКУ
У неколико државних установа има појава да се узимају боловања да би запосленици са сигурном платом отиснули у Немачку да брину о старијима и додатно зараде. Прича се за неке случајеве у којима се боловање узимају месецима, у једном чак искоришћена годину дана, али нико ту ништа не може. Наводно нема законских основа да се ове појаве санкционишу. Питам се који су то лекари који тако нешто исписују?
Осим тога, познате су и појаве да се узима три месеца неплаћено, али се остаје у радном односу, које се користи за наведена приватна ангажовања. Иако се ова одредба односи да се неплаћено може узети сваке треће године појединци то користе сваке године. Не разумем се у законе као ни у инспекцијске службе. Али могу да констатујем док други јдве чекаују стални и сигуран радни однос ови првобитни су заштићени ко „бели медведи“.
БРЗИ ВОЗ У ПРИГРЕВИЦИ?
Морам назвати мог друга Перицу да питам хоће ли брзи „Штадлеров“ воз, од 200 километара на сат, за Будимпешту којим случајем бар проћи кроз нашу Пригревицу. Онда би могли да ставимо и нову плочу која већ постоји за „воз без возног реда“ који је доводио колонисте на ово подручје после Другог рата. Ех, да се овај брзи воз бар једном заустави у Пригревици била би то тек прича. Баш као за пристан у Апатину на којем више после три брода не пристају „беле лађе“.
С.П.Ш.
